Подешавања / Settings

Сукоб „проруске“ народне милиције и оружаних снага лојалних новим властима у Кијеву постао је и верски рат. Посебно великом мржњом и страшћу ратују украјински гардисти по вероисповести гркокатолици, или унијати, против домаћег становништа на истоку Украјине, које је већином православно.

Подела Украјине. И „коначна” победа страна уз спољно учешће. Мислим да је то – најреалнији и највероватнији сценарио. Шаролика Украјина није могла да изнедри заједничку и универзалну политичку идеју за своје грађане. Ко смо ми? Шта смо ми? Куда идемо? Као што није било, тако и даље нема у главама Украјинаца одговора на ова питања.

Око овог необичног политичког потеза, чији је циљ да се на врх једне већински православне земље (85 одсто Румуна су православци) постави један Немац, истина домаћи, али протестант, који има двојно држављанство и чији родитељи живе у Немачкој, одмах се повела жучна и далекосежна медијска полемика.

Бранећи сваку стопу своје земље, српски војници за десетак дана борбе натерали су аустроугарску војску у безглаво повлачење ка Дрини.

Српски држављанин Дејан Берић, добровољац у Доњецку, ослобођен у размени заробљеника. Берић је један од неколико десетина грађана Србије који учествују у борбеним дејствима. Четници које води Братислав Живковић су највећа група. Породица каже да Дејан није плаћеник.

Сматрало се да је регија под тоталном контролом САД и ЕУ и да су све владе и битне политичке странке потпуно оријентисане према Западу. Промене су почеле током 2005-2006. године, када је Москва угледала да у Београду и Бањалуци постоје политичари са кичмом.

Саучесници су се раздвојили код старог железничког моста одакле су кренули ка Трошарини.