Митинг 10. маја на Тргу Републике, чији су организатори Срби са Косова и Метохије – тачније четири северне општине – није обичан догађај, какви су се већ дешавали ранијих месеци.

То је скуп којим се први пут од митинга такође поводом Косова и Метохије из фебруара 2008. организује један велики догађај за који се у старту може рећи да је сав у прилог српске ствари. (Истини за вољу, вероватно је и митинг крајем јула 2008. године против хапшења и испоручивања Радована Караџића имао позитивне намере, и то је био, после ће се испоставити, последњи скуп јединствене радикалне странке.)

У сваком случају од те 2008. Србија је изнутра била све слабија, економски, социјално, културно, политички и друштвено никад подељенија, а међународне околности су се ипак мењале. Мењале су се, и то упадљиво набоље са геополитичког аспекта јер свет од тада убрзаније иде ка мултиполаризму. Период апсолутне америчке хегемоније – који, гледано историјски није дуго трајао, али је Србима донео много тога злог – залази, закорачили смо у епоху где се и друге светске силе питају и где Америка, још увек појединачно најјача, није више у ситуацији апсолутног диктата главних праваца светске политике.

Међутим, за ових пет година у Србији променила се и једна влада и један председник, а амерички диктати и директиве – наравно, као и раније, веома лоши по Србе – се у прихватају и реализују са никад мањим отпором. Најтежи од свих је Бриселски параф, којим не само да се дефинитивно покушава испоручити јужна српска покрајина Косово и Метохија трговцу српских органа и наркодилеру Хашиму Тачију већ се и четири српске општине севера са препуштају приштинским властима.

Излаз из окупације

Србија као да није свесна промене односа снага у свету, који јој дају далеко веће могућности него раније да води борбу за заштиту својих елементарних интереса, да има какву-такву слободу медија, целовит уставни и одржив демократски поредак, да води своју економију у правцу просперитета за своје грађане и потомство, да аутономно води своју спољну политику према интересима земље и њеног становништва, укључујући и питање рационалног и колико-толико узајамног односа према Европској Унији. Нажалост, наша земља је данас у свему томе мало самостална, она се реално налази у једној врсти меке окупације, где је у сваком случају поменути минимум ингеренција и суверенитета битно смањен, док је део делимично одузет.

Колико су демократски поредак и изборна воља грађана у Србији поштовани, о томе говори и чињеница да је далеко више од половине грађана земље данас против даљег придруживања ЕУ под оваквим понижавајућим условима, а да је у Парламенту више од 90 одсто посланика за даљи безусловни пут приближавања ка ЕУ. То је и око 95 одсто медија и око 90 одсто аналитичара који се у њима појављују.

Да не отварамо овде питања која говоре да је и сама ЕУ у кризи и да је велико питање да ли Србија, чак и невезано за питање КиМ и других бројних услова, уопште има економске и друге рачунице да уђе у ЕУ. (Губи у том случају изузетну повластицу трговинског споразума и приоритета са Русијом, коју има само она у Европи; због фаворизовања и протекционизма пољопривреде производи Француске су у ситуацији да збришу пољопривреде других земаља ЕУ, као што се десило Бугарској; да се и не говори о томе да се приближавањем ЕУ наше законодавство тера да даје странцима право куповине земљишта и некретнина.)

Уколико јасно све то кажемо, имаћемо чист рачун и са странцима, и нико нас данас због тога нити може нити хоће бомбардовати; у ресурсима богатој Србији не може нас морити глађу, да не улазимо у друге ирационалности којима се грађани свакодневно засипају. Север фактички већ 14 година опстаје у Србији, која је одбила пре седам година Ахтисаријев план, и он не може због Русије и Кине да прође у СБ ОУН. Отуда је једина шанса за покровитеље шиптарске независности да званични Београд сам изнутра отвори капије независности, што се овим парафом у Бриселу и чини.

Уједињена опозиција

Данас, после потпуног постизборног отварања карти нове власти да у највећем наставља политику претходног режима – што се посебно болно оцртава у противуставном делању на питању Косова и Метохије – јавља се могућност јачег опозиционог деловања свих оних који нису за такву политику у Србији а од којих је значајан део, због предизборних обећања, дао подршку актуелном режиму.

Међутим, ствар је у томе што овај опозициони блок није до краја обједињен и у међусобној квалитетној координацији (ДСС, Двери, СРС, Никад граница, патриотске НВО а у перспективи и студентски покрети, можда и синдикат, удружња бораца и слични који им програмски теже).

Ове странке и удружења заправо имају веома јаке међусобне везе и интересе у оквиру једног уједињујућег програма, око којег би могле да се макар повежу. Тај међусобно неусаглашен, али ипак постојећи и потенцијално обједињујући програм, оштро их дели са влашћу (СНС, СПС) и још више са евроатлантским делом опозицијје (ДС, Чанак, СПО, ЛДП и уз њих УРС, без обзира што ја на власти).

Следећи елементи утврђују патриотску опцију далеко јачим нитима него што су оне којима су, рецимо, данашње странке власти међусобно спојене:

1. Престанак придруживања ЕУ под овим условима;

2. Стварна борба за КиМ, а не декларативна;

3. Дисконтинуитет са погубном неолибералном економском политиком коју наставља и ова влада;

4. Ослобођење медија, који су потпуно под контролом евроатлантских снага и директно или индиректно контролисаних споља;

5. Ослонац у спољној политици пре свега на силе које су нам наклоњене, што у пракси подразумева усмерење на Русију, ширење сарадње са Кином, Индијом и Бразилом, цењкање са Немачком, стратешку сарадњу првог реда са Француском и љубазно дистанцирањеод САД и Британијое. У региону то значи стратешку сарадњу са Грчком, Румунијом, Македонијом, посебно са Републиком Српском и Црном Гором, а потом и Бугарском, Словенијом, Словачком, Белорусијом, Украјином, Кипром… Неутралисање и опкољавање албанског фактора, удаљавање Турске – дакле готово све обрнуто од оног што се ради у протеклих пет година.

Већи део оних који данас показују прстом на постојеће снаге у Србији које природно теже овом опозиционом блоку и тврде за њих да имају неку мрљу у прошлости, недостатак или искључивост у програму, мањак у кадровској структури и сл. –вероватно су у праву. Али, као што је рекао и Јован Дучић, у животу некада и у одређеним околностима и несавршени људи могу постати у историји и свом бивствовању велики ако делују, буду повезани и остану пресудно упамћени по некој великој афирмативној ствари. А та идеја је свакако уједињење свих расположивих снага у земљи за одбрану уставности, за одбрану права да бирамо и несавршене, па и погрешне под условом да нас ти исти не обмањују потом у пресудним стварима, и то иза првог угла и у дослуху са режисерима преко баре.

Америка не изгледа више тако моћна да диктира све правце у међународним односима и да у самој Србији регрутује неког од познатијих политичара за свог батлера у даљој режији наше деструкције.

Зато дођимо у петак 10. маја на Трг Републике у 12.44 и покажимо да се не миримо с тим да у овој режираној представи – у којој је цела Србија пројектована као жртва – сви, и то до краја, будемо само статисти.