Прочитај ми чланак
(Мондо)
Чувени рок новинар Пеца Поповић упутио се старом пријатељу у Холандију, у једно мало место крај Утрехта, где Бранимир Џони Штулић живи последњих 25 година у „добровољном изгнанству“. Како Поповић запажа, данас 56-годишњи Џони добру линију чува играјући фудбал, коса му је проређена, али дуга… Осим старог југословенског неважећег пасоша, друге путне исправе нема, а објашњава и зашто:
– Имао сам југословенски пасош. Од када та земља не постоји, ја други пасош нисам ни тражио ни имао. На инсистирање рок новинара да, ипак, одговори да ли би прихватио српско држављанство, које му је министар Ивица Дачић у медијима понудио, Штулић каже:
– Живот није бајка. Ако ми књиге нешто направе, ако ми буде потребна база за рад у следећих 20 година, узећу пасош у практичне сврхе да бих могао да радим – каже, не прецизирајући који би то пасош могао да буде.
И сам признаје да све ове године живи на терету супруге Џозефине, „главног спонзора“, али тврди да није тачно да баша ништа не зарађује:- Сада зарађујем више него икада, само сада то не добијам. То је други пар рукава. То кажем када ме питају зашто ме моја жена трпи и не избацује. Она види колико радим. Ја много зарађујем, само ме не исплаћују!
Када каже да ради, Штулић мисли на писање и превођење књига, а не на музику. После објављивања превода Хомерове „Илијаде“, посветио се даљем истраживању и писању, а ускоро очекује премијеру своје библиотеке од 14 нових наслова.
Приче о преговорима за концерте у Загребу и Београду, за које му се наводно нуде велике паре, демантује, а на инсистирање да каже под којим условима би свирао на просторима бивше Југославије, Штулић одговара:
– Да одговорим теоретски и условно на то питање. Значи да нема телефоније, да нема снимања, да нема интернета, да нисам толико важан колико испада да сам важан и да је та земља слободна као што је некада била слободна. Она је сада окупирана, а ја не свирам на окупираним територијама.
Како Џони Штулић изгледа данас, на које је начине утицао на формирање „новог вала“, зашто је свирање узимао за озбиљно а текстове не, и зашто је „волети Џонија много лакше него Штулића разумети“, прочитајте у новом НИН-у.
