Прочитај ми чланак
(Стандард)
Треба ли бољег аргумента од Кустурице да је сепаратистички пројекат Војводине суштински антикултуран и дубоко насилан
Емир Кустурица – данас највећа увреда за антикултуру, коју олош-елита настоји да укорени међу Србима – дефинитивно се пред нама претвара у свој најбољи и највећи филм. Кад побада Андрићеву српску заставу у вишеградски Андрићград, Кустурица траговима које оставља на том тлу сведочи о супериорности културе над антикултуром, док по траговома на њему самом, по стигмама које се по Кустурици лепе у српском јавном простору, не мање, сведочи и о разорној моћи отровне биљке антикултуре.
Како се дакле Кустурици супротставити док Андрићем овековечује Вишеград? Рећи му да Андрић и није неки писац? Уверавати га како Андрић једнако припада свима – и онима у чији историјски усуд урања његово дело, и онима који би да се огребу о то да је Нобелову награду добио „југословенски писац“? Дискредитовати га као човека без дела који се гребе о Андрића? Ништа од тога овдашњи антикултурни ум Кустурици не може супротставити, ниједан аргумент, ниједан артефакт из фундуса овдашње антикултурне револуције.
Како Кустурици протвречити док, отварајући Стеријино позорје, побада заставе српског војвођанског идентитета. Ево тих застава: Јаков Игњатовић, Црњански, Ђура Јакшић, Бранко, Вељко Петровић, Сава Шумановић, Михиз, Исидора Секулић, Милан Коњовић, Стерија, Сремац… Безвредно? Неаутентично? Мало? Шта антикултура може да супротстави овом идентитетском континитету културе српске Војводине? Пинкијев таленат? Интегритет Ђорђа Балашевића? Родољубље војвођанског јавног сервиса? Човекољубље Динка Грухоњића? Политичку мисију Ненада Чанка, за кога један мој пријатељ каже да је један једини пут у животу био користан људима који нису он, и то онда када је у „Великом брату“ завапио: „Не ножем по тефлону“?
Зато се, по правилу, антикултура против културе не бори аргументима, не бори се именима, никада делима. Антикултура се увек бори идеолошком арбитражом, а то ће рећи насиљем. Зато је Грађанска Војводина – име организације иза кога се крију имена осам других мањих организација, иза којих се ваљда крију имена тридесет још мањих организација и ко зна докле би се тако ишло да се у тој шуми организација пронађе неко са човечјим именом, биографијом и делом – таква једна Грађанска Војводина дакле позвала је културну јавност да осуди Кустурицу, кој је, кажу, политички злоупотребио Стеријино позорје.
Како је злоупотребио? Тако што је, кажу, отварајући фестивал, промовисао своје „добро познате националистичке и анахроне политичке назоре, који су саставни део културног и политичког система који је довео до дубоког разарања друштва, културе и система вредности“.
Који је то политички систем? Црњански и Стерија? Да, конзервативци, образовци такорећи. Где нас је оштетила Исидора Секулић? Реакционарка, женски Коштуница! Сава Шумановић? Да ли је грешнији по томе што је био велики сликар или по томе што је пустио да га усташе закољу, па нам и сад с оног света омета идилу у региону?
Не можеш Кустуричиној војвођанској репрезентацији супротставити једанаесторицу бољих. Нити селектору можеш супротставити бољег. Зато је најбоље забранити Кустурицу, чији је једини новосадски политички грех што је стао иза ових једанаест имена.
И, ако за таквог Кустурицу у Војводини какву замишља њена пета колона невладиних организација нема места, тада нема места ни за ових једанаест. Треба ли бољег аргумента да је њихов пројекат Војводине, као и њихов пројекат Србије уосталом, суштински антикултуран и – по томе што се свака антукултура кад се нађе наспрам културе хвата за пиштољ – дубоко насилан.
