(Видовдан)
Приликом мог првог послератног боравка у Сарајеву стари пријатељ ме позвао на ручак у елитни ресторан „Ла фамилија“. Био сам пријатно изненађен успелом адаптацијом предратне кафане „Кварнер“ и изврсним јеловником, али и тиме што сам на једном месту сусрео бројне оновремене бошњачке званичнике које сам дуго и добро познавао.
А добар утисак је употпуњавало и то што се особље није посебно узбуђивало ни када су касније, сваки са својим друштвом, улазили градоначелник, поглавар Исламске заједнице, ентитетски премијер и други, него је свим гостима указивало једнаку пажњу. Али, онда се на вратима појавио мени непознат млађи човек у беспрекорном листеру око кога су се одједном сјатили сви келнери. На моје чуђење ко ли је сад овај странац, пријатељ ми је кратко одговорио: „Ма не, Сарајлија је, Бошњак, али шофер америчког амбасадора!“
Тога се често сетим разним поводима, па ево и сада поводом прошлонедељног боравка Филипа Рикера у Сарајеву, односно његовог предавања студентима Америчког универзитета у БиХ. Према дописнику „Политике“, помоћник заменика државног секретара САД је критиковао домаће политичаре. Поручио им је да „њихове проблеме не може решавати међународна заједница и да лидери оба ентитета и сва три етницитета уместо што се међусобно оптужују за проблеме земље треба да седну једни са другима да би пронашли решење“. Морам да признам да му је свака била на месту, али не могу да не приметим и извесну контекстуалну контрадикцију…
Стејт департмент у улози УН
Ако заменик помоћника већ с правом каже да су велики проблеми у којима се БиХ неоспорно налази искључиво ствар домаћих политичара зашто се онда он, као странац, уопште у то петља? Истина, његова изјава је формулисана као реакција на неки неименовани вапај из БиХ да међународна заједница реши њене унутрашње проблеме. Такви захтеви се заиста непрестано чују из већег ентитета и од два етницитета. Из мањег ентитета и од трећег етницитета тако нешто није никад забележено, него баш напротив. Али, ако је Рикер негативно одговорио на захтеве само из Федерације, зашто се обратио БиХ у целини, чију безмало половину чини РС? А и по ком основу наступа у име целе међународне заједнице када је функционер Стејт департмента, а не УН?
У даљем тексту „заменик помоћника“ и конкретно оптужује оне који се међусобно оптужују. Тако наводи оба ХДЗ-а, СДП и СДА, односно странке које су кобајаги криве за двогодишњу кризу власти у Федерацији, а пошто не помиње ни СНСД ни СДС нити било коју странку из мањег ентитета, изгледа да је РС имплиците позитивно изузео из БиХ. Само накратко, јер у наставку прозива и појединце: Драгана Човића, Божу Љубића и Милорада Додика. Зашто? Прва двојица су, наводно, одговорни за „блокирање напретка БиХ на путу ка ЕУ“, а трећи за „застој у приближавању БиХ НАТО-у“. Не улазећи у „проблем Сејдић – Финци“, чије решење је по Рикеру услов да БиХ напредује ка ЕУ, нити проблем „књижења војне имовине“, чије решење је по њему услов за приближавање НАТО-у, питам се откуд заменику помоћника уверење да бирачи Човића и Љубића баш чезну да БиХ уђе у ЕУ. Поготово откако је „лијепа наша“ већ тамо, а они ће са двојним држављанствима и без тога користити многе предности њеног пуноправног чланства.
Откуд му тек идеја да Додикови бирачи, па и велика већина грађана чији је председник, жуди да се РС нађе у НАТО-у? Ако је Рикер заборавио да је НАТО не тако давно бомбардовао српске положаје око Сарајева и да је бомбардовао њихову „матицу“, укључујући Београд, Срби у Српској још увек то добро памте и мало је ко за приступање том војном савезу. А писменији су у озбиљној светској литератури о последицама пада Берлинског зида и прочитали да су грађански ратови у Југославији и запаљени како би се Европљанима показало да не могу ништа да реше без ангажовања НАТО-а под вођством САД. Зато не постоји ниједна странка у РС која се залаже за приступање овом војном савезу, а политичари се чврсто ограђују ставом да о томе може да одлучи само народ на референдуму. Уосталом, и сам Рикер на предавању студентима Америчког универзитета у Сарајеву упозорава лидере у БиХ да „не смеју заборавити да првенствено одговарају својим грађанима“.
Каури на списку криваца
„БиХ јесте и остаће јединствена и суверена држава и на путу ка ЕУ и НАТО-у ће напредовати или као целовита или никако“ – закључио је „заменик помоћника“ суперсиле за овај део планете. Иако и сам добро зна да главни проблем БиХ и јесте у томе што није јединствена, нити је икада била, нити ће то бити, а има много примера да то и није услов за евроатлантске интеграције. Зна он да БиХ, такође, није ни суверена држава већ самим тим што је међународни протекторат који управо Рикерови претпостављени у Вашингтону бескрајно продужавају. А најсвежији доказ колико је суверена јесте управо његово иступање у Сарајеву, у коме је као страни дипломата у гостима вербално ишамарао десетак што партија од највећег народног поверења, што лидера које је народ слободно изабрао.
Замислимо да је, рецимо, Мујо, заменик помоћника у Лагумџијином министарству, приликом посете Вашингтону одржао сличну лекцију демократама и републиканцима, те шефовима америчке администрације, поименице, због другог рата у Заливу, пожара у Сирији, петљања у европске послове, глобалне финансијске кризе итд. Јесте да су они велики и да смо ми мали, али баш зато од њихове неодговорности и нас боле леђа, а не и обратно.
Но, на крају нам је заменик помоћника и то лепо објаснио: „САД остају и даље ангажоване у БиХ јер су много новца уложиле у њен развој…“ Ето, ми све мислили да је то чисти хуманизам или бар обештећење што је Цимерман Алију гурнуо у рат, кад оно материјална инвестиција у политичке сврхе. Пошто је 4/5 тог новца инвестирано Федерацију, у муслиманској престоници БиХ радују се што се на списку криваца нису нашли ни Златко, ни Фахро, ни Суљо нити ико од Бошњака, него све сами каури – Хрвати Драган и Божо, те Србин Миле. И пене што је овај последњи, испровоциран недипломатским поступком Патрика Муна ономад у Бањалуци, „без икаквих последица жестоко и безобразно одговорио америчком амбасадору“ (Дани, 26.04). Уместо, ваљда, да је фино причекао да прекоокеанска бх. амбасадорка Мирсада упути званичан протест због кршења Бечке конвенције.
Не знам зашто ме је све ово после 17 година подсетило на онај ручак у „Ла фамилији“.







