Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Глумачка легенда Власта Велисављевић после шест деценија поново у мушкој подели „Госпође министарке“. Први пут одиграо Нушићевог ујка Васу 1953. у Казнено-поправном дому у Сремској Митровици.
Позориште и живот на најнеобичнији начин укрштају се до данашњих дана у биографији једног од наших најомиљенијих глумаца, Власте Велисављевића.
За себе, са познатим враголастим осмехом, каже да не улази већ силази у 87. годину живота. Али „силази“ пуном снагом и паром: уз седам живих представа, неколико телевизијских серија, филмске ангажмане и непресушну енергију.
За свој рад, као и мукотрпно и неправедно испаштање, сатисфакцију свакодневно добија од уметничког света, критике, публике. Однедавно и државе: пре два месеца и званично је рехабилитован – политички…
Прву плату Власта Велисављевић зарадио је као ложач у Електродистрибуцији, припада првој класи Позоришне академије, а први пут је на сцену стао 1938. године! У ратним и поратним годинама робијао је у нишком затвору, био заточеник логора у Дортмунду, није га мимоишао ни Голи оток.
Ипак, ускоро ће му се десити и једно несвакидашње „други пут“: у Позоришту „Бошко Буха“ (режија Тања Мандић Ригонат) поново ће играти у мушкој подели „Госпође министарке“.
Глумео је он и до сада у различитим поставкама (три позоришне и једна телевизијска „Министарка“) али му се прва премијера, баш у мушкој подели, десила у затвору.
– У „Бухи“ ћу на јесен играти ујка Васу, а у Казнено – поправном дому, давне 1953. године, играо сам једног из фамилије – присећа се популарни глумац. – Било је то кад су нас с Голог отока пребацили у Војни суд у Београду, потом у Градишку, па у Билећу и на крају у Сремску Митровицу, одакле смо и пуштени.
У том необичном ансамблу нашло се и доста новинара, а Живку Министарку играо је извесни Гајић који је касније студирао Позоришну академију. То робијање у Сремској Митровици, после свега што смо прошли, било је бања! Сећам се да смо играли Нушића, Мирка Божића, Марина Држића.
Додуше, не памтим реакцију публике. Робијаши су се радовали да изађу из ћелија, али је сигурно изостала нека бурна реакција. Јер, затвореници нису смели да разговарају ни међу собом…
Ето, живот је хтео да после шездесет година поново заиграм „Министарку“ у мушком ансамблу.
Овај ангажман на извесни начин затвориће и београдски позоришни (па и „нушићевски“) круг нашег саговорника:
– Пред рат, док сам још похађао основну школу, наступао сам у „Роди“, дечјем позоришту (на месту данашњег „Бухе“) којим је руководила Гита Предић, Нушићева ћерка. Изводили смо углавном његове једночинке адаптиране за децу. Требало је да одиграмо и „Пут око света“, али је баш на дан премијере Нушић умро… Сада ћу поново бити у ансамблу великог комедиографа и то на истом месту где сам направио прве глумачке кораке.
Али није се с Нушићем десило прво Велисављевићево „укрштање“ позоришта и живота. Робијао је он током рата још као дечкић у, како каже, „филијали“ Дахауа:
– У радном логору „Дортмунд Херде“ налазила се наша барака, одакле смо одлазили у фабрику граната. Били смо млади и здрави, зато су нас одабрали да радимо у „филијали“. Када сам пре неколико година опет тамо отишао (одакле сам иначе побегао), баш на месту где је била наша барака угледао сам позориште. Нисам могао да верујем својим очима! Зове се Ханза театар…
А на питање шта посебно издваја у дугој и плодној каријери (у коју је уписао и 42 године играња у фамозној „Буби у уху“), Велисављевић наводи неколико момената:
– Посебно су ми драге две награде које сам добио за филм „Мала ноћна музика“ Дејана Зечевића и представу „Сумњиво лице“, у режији Јагоша Марковића. Али као посебан тренутак памтим када смо се Оливера Марковић, Пепи Лаковић и ја, другари са исте класе, нашли први пут у истом кадру.
Било је то у серији „Бољи живот“. Иначе, Оливера је једна од мојих омиљених партнерки. Али не због филма или позоришта него једног филмског журнала о Позоришној академији, снимљеног 1949. године. Ето, тек после много година срели смо се на заједничком задатку у „Бољем животу“… Ипак, најдража и као човек и као глумица, за мене је била и остала Босиљка Боци.
Када су ме ухапсили једина се одважила, доводећи у питање и своју каријеру, да оде до мог оца и пита треба ли му шта…То јој нисам никад заборавио. И дан-данас кад год одем у Панчево свратим на њен гроб.
За себе каже да поштено „силази“ у дубоку старост и да не зна колико му је још степеница остало. Има и објашњење шта га је кроз колико богат, толико и тежак, живот сачувало:
– Ја сам сва та своја робијања и недаће, кад год је било могуће, посматрао с комичне стране. Сећам се да су једног мог сапатника толико тукли да му је задњица помодрела. Квасио сам и привијао му крпе као беби и, шта ћу, смејао се. Тако је било лакше и њему и мени.
Увек сам, у најситнијем детаљу, користио тренутке радости у животу. Па и када је о глуми реч. Никада нисам посебно желео неку улогу. Један мој дивни пријатељ и велики глумац данас је изгубљен за позориште. Уфиксирао је шта би морао да игра. И то га је уништило! Из истих разлога су и неке друге колеге остале упамћене само по једној улози. Зато сам се целог живота трудио да останем умерен. У свему.
