Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Крајем маја су започели протести против уништавања једног од последњих већих паркова у центру Истамбула, уз трг Таксим, у коме је започела изградња продајног центра. Због претеране реакције полиције демонстрације су разбуктале, постале „трајнијег карактера“ и проширили су се на више турских градова. Вест о бруталном нападу полиције на мирне демонстранте је обишла планету преко друштвених мрежа, што није могла да спречи турска медијска контрола и цензура.
Поставља се питање ко протествује и због чега? Протестанти су хетерогени и социјално и политички, но најгласнији су левичарски и секулрани елементи који се конституишу и као продужена рука дела опозиције и као вансистемска левичарска опозиција. Шта би то били турски левичари – поред класичних левих и социјалних покрета и странака то су и секулрани кемалисти који се опиру реисламизацији Турске под вођством премијера Ердогана. Турски премијер је познат као велики заговорник повратка Курана у друштво прилично секуларизоване Турске, али и јачања корпоративног капитализма и проамеричке спољне политике.
Геополитика нас учи да је Турска вековима била сила која је спречавала јачање Беча, Берлина или Москве на Балкану или на Блиском Истоку. До год је Турска играла улогу геополитичког балансера у широком простору од средње Европе до Блиског истока дотле је имала и подршку моћних центара. Данас због потребе нове улоге Турске на Балкану и Блиском Истоку да се парира регионалним силама, а пре свега Русији, толерише се исламизам.
Ердоганова влада је комбинујући исламизам и неосоманизам ушла на велика врата на регионалну политичку сцену јасно наглашавајући своје аспирације. На Балкану Турска добија зелено светло од САД да ојача своје позиције и да тако држе под контролом јачање утицаја Немачке и Русије. На Блиском истоку је Турска поред Израела кључни амерички савезник. То се видело и на случају изазивања грађанског рата у Сирији (који подсећа на ситуацију из деведестих на нашим просторима).
Но ту се Турска показала значајно аутономинија но што се очекивало. Дубоко ангажована у рату у Сирији, Турска је ипак пазила да остане у нормалним односима са Ираном. Тако је дошло и до раскида неформалног савеза са Израелом. На тај начин је Турска кандидовала своју нову и амбициозну блискоисточну политику са циљем да постане муслиманска држава број један, али се се истовремено и у очима западних центара моћи показује као „јогунаста“.
Ове најновије демонстрације у којима учествују млади урбани становници средње класе, заправо и немају подршку већине нације. Неки исламистички покрети атланстког ислама, као секуларни припадници војске и полиције удружују у овој ситуацији да би ограничили прејаког Ердогана. Очигледно је да је створена „коалиција“ домаћих и страних играча које желе да спутају амбициозног Ердогана и његовог окружења. Веома је битан и контекст садашњег неуспеха Запада у Сирији да склони са власти Асада те незадовољстно нивом ангажованости Турске у његовом рушењу. Стога се протести могу сматрати за вероватно спонтани излив незадовољства у почетку који је добио подршку западних медија, као облик притиска на Турску са намером да јој „срежу крила“.
