Прочитај ми чланак
(mozzartsport.com – Града Бранковић)
Често говорим и пишем о својој деци. Логично. Од свега што сам досад у животу урадио, синови су ми нешто најбоље и најважније. Владимир, Вук и Лав! Све слабије верујем да ћу још једном успети да надмашим самог себе. А тако бих све дао за једну моју девојчицу…
Све, осим мојих дечака!
Стопут сам поновио исту причу: као млад отац, био сам потпуно убеђен да ће најстарији син играти фудбал достојан мог поноса. Сад знам, био сам превише амбициозан, а мој Влада премало талентован. Није ме разочарао, али сам ја разочарао себе. Хтео сам још више од детета које ми је већ дало све…
Када се родио Вучина, крио сам жељу, али нисам успео и потајну наду да ће се „то, ипак, догодити“. Било је наговештаја, али су они и дефинитно нестали када је удобно заваљен у столицу почео да шутира кажипрстом и кликом, док су му ноге ландарале испод компјутерског стола. То је за мене био и коначни „делете“ стварности коју сам замислио и програмирао. Виртуелно прогонство личног лудила или ресетовање сопствене истине…
На крају – или, ипак, можда при крају – родио се Лавенко. Недавно је проходао и ту ћу се ја зауставити да се опет не бих спотакао о себе – помало блесавог и крајње неразумног.
Све ово спомињем због тамо неког другог, трећег и четвртог. Сва тројица се презивају Бабунски и заслужују да их препишем из својих мисли. И да знате, ова прича нема везе с мојом! Није патетични текст разочараног оца, већ инспиративна колумна о некоме и нечему што је подједнако вредно написати и прочитати…
Бобан Бабунски је, отприлике, моја генерација. Млађи је две године и у фудбалу је прилично далеко догурао. Био је југословенски репрезентативац, касније и македонски, посветио се тренерском позиву и сад води младу селекцију. Играо је, углавном, на средини терена – афирмисао се у дресу Вардара, па редом наступао за бугарски ЦСКА, шпанску Љеиду, јапанску Осаку, грчки АЕК, шпански Логроњес и немачки Хемницер. Каријеру је завршио у скопском Работничком 2002. године.
Иако је био стандардан члан омладинске селекције Југославије, није путовао у Чиле на Светско првенство 1987. због небулозног спора с клубом (?!). Одиграо је две утакмице за најбољу репрезентацију најбоље земље и то 1991, баш у години њеног нестајања. За Македонију, од њеног постајања – 23 меча у којима је једном био стрелац.
И све је то пука статистика, тек добра за најаву најгламурознијег дела фудбалске приче под презименом Бабунски. Бобанови синови Давид и Доријан играју у подмлатку Барселоне и Реала и ја сам од многих чуо да је њихов фудбалски таленат одавно превазишао сензацију. Уосталом, клинци су прва браћа у историји шпанског фудбала која истодобно играју за Барселону и Реал Мадрид. Давид је на Камп Ноу, а Доријан на Бернабеу. Први је нешто старији и игра офанзивног везњака, права је „десетка“, док је други класичан нападач и пуцач – „дуга деветка“…
Убаво да убавије не може бити!
Ја сам на делу видео Давида када смо недавно испрашили младе Македонце у Крушевцу. Био сам одушевљен игром наших момака и очаран чаробном техником вижљастог момка који је био представа – „сам за себе“. Кад сам сазнао ко је и како се презива, размотао сам причу до краја. Ту се појавио Доријан који, нажалост, није играо против Србије, али сам лако наслутио о коме и о чему се ради. Наравно, отац је на клупи младе Македоније…
И ни то није све од необичних Бабунских?!
Бобанов прадеда, дакле чукундеда његових драгоцених наследника, надалеко је чувени четнички војвода Јован Стојковић Бабунски. Значи, од његовог надимка је настало презиме будућих звезда Барселоне и Реала. Е сад ћу са задовољством преписати оно што сам са још већим задовољством прочитао:
Јован Стојковић (1878 -1920), познат као Војвода Бабунски, био је четнички војвода са простора Македоније. Надимак Бабунски добио је по македонској планини Бабуни. Почео је да иде у школу тек у десетој години, затим га је отац одвео у Велес који је тада био бугарска тврђава у Македонији. Уписан је у једину бугарску основну школу, па га је учитељ одмах прекрстио у Бугарина и уписао под именом Иван Стојков. Јовановом оцу то није било по вољи: после завршеног четвртог разреда одвео је сина у српски конзулат у Скопљу, одакле га послао право у Београд…
Јован је, код нас, гимназију учио годину дана, па је прешао у богословско-учитељску школу, отворену за Србе из Турске. Затим се преселио у Ваљево и тамо завршио нижу гимназију, потом и учитељске школе у Нишу и Београду. Као готов српски учитељ преселио се службом у Тетово. Против војводе Бабунског одмах се дигла ВМРО. Имао је више сукоба и заједно с војводама Глигором Соколовићем из околине Прилепа, Тренком Рујановићем, Јосифом Јовановићем и Михаилом Јосифовићем, Јованом Долгачем, Василијем Трбићем и Ценом Марковићем „очистио“ је десну обалу Вардара од бугарских чета и ВМРО. Треба знати да су ове борбе биле жестоке – на нож. Годишње је у Македонији гинуло по две хиљаде српских четника, бугарских комита и грчких андарта.
Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су на власт дошли Младотурци, прогласили су Устав и опште помирење, па је војвода Бабунски неко време прекинуо четовање. Међутим, балканске ране нису се могле лечити фразама…
Младотурци су ухапсили војводу Бабунског, али је успео да побегне у Србију, одакле је 1912. године стао на чело српске војске састављене од елитних четника. Прошао је Балкански рат од Куманова до Битоља. Истакао се и на Солунском фронту…
Јован Стојковић, Војвода Бабунски, умро је у Велесу 1920, када је имао само 42. године. Између два светска рата подигнут му је споменик, који су 1941. године порушили бугарски окупатори.
Колико ја знам, дуго је једна улица у Београду, чини ми се на Звездари, носила име Војводе Бабунског, али неко је то променио, јер му историја, очигледно, није била јача страна…
О хероју Јовану испевана је и легендарна песма, која је касније препевана у ону чувену четничку – Спрем’те се, спрем’те, четници…
Ау каква прича?! Нисам националиста, али сам се јежио и док сам је читао и док сам је писао. Прадеда, чукундеда, отац и синови, ратови, Југославија, Македонија, Србија, песма, улица, фудбал, Реал и Барселона…
