Прочитај ми чланак
(Политика)
Сједињене Америчке Државе, њих свих 50, прославиле су у прошли четвртак свој 237. рођендан, званично Дан независности.
У моменту доласка на свет било их је додуше само 13, али у међувремену је освојен запад новооткривеног континента, па је тако колонистима Новог света, којих је у моменту осамостаљења било само 2,5 милиона, припао један од најлепших и природним благом најбогатијих делова планете.
Са два и кусур века постојања, Америка је права беба у односу на 5.213 година државне традиције Ирана, 5.113 Египта, 2.673 Јапана, 2.335 Индије, 2.334 Кине, 1.527 Француске, 1.170 Уједињеног Краљевства. 1.151 Русије или 534 Шпаније,
Да је Иран данас 50-годишњак, Америка би имала само 27 месеци, израчунао је вашингтонски „Вилсон центар”, са чије празничне честитке преписујемо наведене године.
Могла је додуше да буде и нешто старија, или да се за деценију или две подмлади, да је уместо 4. јула 1776, за свој рођендан одабрале неке друге, подједнако важне датуме у историји свог формирања и стасавања.
Овако, баш четврти дан јула је највећи национални празник из генерације у генерацију и то је непроменљиво.
Као што се усталило и да, уз параде, заставе, роштиље и ватромете, интелектуална елита сваке године поводом рођендана преиспитује – увек неким актуелним поводом – домете америчке револуције крунисане једнострано проглашеном независношћу.
О томе се расправља сасвим слободно: ништа није толико свето да не може да му се скине позлата и сагледа наличје. Па се тако прошле недеље у „Вашингтон посту” могло прочитати и мишљење једног историчара (из суседне Канаде) да је та револуција била тотални промашај – и да би било боље да је није било.
Као доказ за то, Пол Пири, који живи у Онтарију, узима идеале које су оци америчке нације поставили проглашавајући нову републику, идеале да су сви људи богомдано једнаки и да им је Творац подарио нека неотуђива права, а међу њима и право на живот, слободу и „трагање за срећом”.
„Нова република је те идеале почела да примењује тако што је добром делу својих становника продужила статус робова”, написао је Пири. „Што се тиче права на живот и слободу, званична статистика показује да је више од два милиона Американаца данас у затворима. Међународни центар за проучавање затворских система САД рангира као светског шампиона по броју робијаша на 100.000 становника.”
А кад је реч о трагању за срећом, која је само овде темељно грађанско право, ње, гледано споља, можда има у обиљу, али најбогатија нација света није и земља најсрећнијих становника.
Американци, констатује њихов сусед, раде више и имају мање дана плаћеног одмора него житељи других, слично развијених земаља. Алманах светских чињеница који саставља ЦИА, па му се не може приписати злурадост према сопственој земљи, наводи да су САД по просеку очекиваног животног века тек на 51. месту у свету.
Американци (данас их има 316,2 милиона) рангирани су као 14. у категорији задовољства животом, у годишњаку ОЕЦД (Организација за економску сарадњу и развој), углавном западног клуба 34 економски напредне нације. А у једној од студија националне среће, коју потписује економиста Џефри Сакс, Америка је на 10. месту, иза Канаде и Аустралије, које су задржале формални суверенитет британске круне, одбачене од стране америчких револуционара.
„Неизвесности и зебње су велики, економске неједнакости знатно проширене, вера у друштво је у опадању, а поверење у власти никад није било мање. Можда је време да Американци преиспитају колико су неке њихове институције у складу са данашњим временима”, даје канадски историчар на крају свог текста добронамерни савет комшијама.
Овогодишњи државни рођендан се иначе подударио са другим прекретничким догађајем америчке прошлости – 150. годишњицом Битке код Гетисбурга у Грађанском рату (1861–1965), чији је исход променио ток и америчке и светске историје.
У том, и по апсолутним и по релативним мерилима, великом крвопролићу, које нису засенили ни велики ратови из 20. века, сачувана је целовитост нације. Збачена је, како је то у „Њујорк тајмсу” написао историчар Колумбија универзитета Ерик Фолер, „класа плантажера која је на власти била од оснивања Сједињених Држава”.
Грађански рат је по њему уништио и највећи робовласнички систем модерног света да би била успостављена једнакост пред законом као суштински елеменат грађанског статуса.
Тако пише и у уџбеницима. Али професор Фолер на победнике и губитнике гледа кроз другачије наочаре. „Још 1900. је било очигледно да експеримент међурасне демократије током послератне обнове није успео и изгледало је да је бели Југ тај који је у ствари добио рат. Нацију је прожео расизам и слободе црнаца су на много начина ограничене.”
За историчарку Стефани Мекари са Пенсилванија универзитета, теза да је Југ суштински добио рат, јер је расна дискриминација потрајала још сто година и да је то дефакто било ропство под другим именом – „добра је као провокација, али лоша као историја”. Отцепљене Конфедеративне Државе Америке су се бориле под заставом робовласништва и под њом су и поражене.
А то што се сада чини да је исход био другачији, „резултат је чињенице да живимо у свету у којем је неједнакост толико нагризла демократски процес да се у последње време стиче утисак да у Америци нема једнакости”, објаснила је своје виђење професорка Мекари.
За просечног Американца, празник је ипак био празник. Дан за опуштање и добро расположење. Главни ватромети, онај у престоници, у парку између Беле куће и Капитол хила и онај у Њујорку, били су спектакуларни као и обично, а у четвртак је паузу направила и киша која је била дневни метеоролошки ритуал током целог јуна и прва три дана јула.
Патриотска пиротехника је махом увезена из Кине, што није чудно, јер је то тамо и измишљено. Те робе се годишње овде увезе за импресивних око двеста тридесет милиона долара, колико се отприлике произведе и код куће, саопштио је Биро за статистику у такође празничном извештају, где се такође констатује да је Кина Америци продала и за 3,6 милиона – америчких застава.
Милан Мишић
