Прочитај ми чланак
(Политика)
Тај несрећни деманти само је логична последица посртања црквеног врха, разапетог између свог историјског позвања и реалности саздане од спољних притисака и унутрашњих слабости
Нико коме је стало до како духовне тако и световне и националне мисије СПЦ не може остати равнодушан према актуелном урушавању њеног угледа и ауторитета. Тим пре када, нажалост, том урушавању, поред свих професионалних мрзитеља и злонамерника, обилно доприносе и сами црквени великодостојници.
Мислим наравно на овај последњи скандал са (само)демантијем изјаве патријарха Иринеја приликом сусрета с његовим московским колегом Кирилом. Али, тај несрећни деманти само је логична последица вишемесечног лутања и посртања црквеног врха, разапетог између свог историјског позвања и реалности саздане од спољних притисака и унутрашњих слабости.
Још једном се потврдила истина да покушаји накнадног вађења и правдања углавном само још погоршавају ствар. Уосталом, патријархове московске речи су биле потпуно тачне, умерене и одмерене („актуелно руководство је под приличним утицајем Запада“ – па зар није?!), а чак и да нису, ваљда Црква има право на своје мишљење и свој суд, макар колико и један Хелсиншки одбор или многобројне друге НВО, које врло жестоко и најчешће врло неправедно критикују и власт и државу и народ. Овако је испало много горе, а штета и брука биле су много веће.
Одмах да се разумемо. Не може се цркви замерити то што жели да сачува што боље односе са влашћу. Црква је тако опстајала вековима.
Не треба од Цркве очекивати да ради оно што не умеју, не смеју или не желе да раде опозиционе политичке странке, истакнути интелектуалци и друге националне и академске институције. Сви они – част изузецима – углавном чувају неки свој мањи или већи интерес и гледају да се удену и уклопе у владајуће трендове, или макар да се властима не замере превише.
Могли бисмо дуго наводити примере нелогичних оптужби и лицемерних очекивања које се са разних стана испостављају пред црквени врх. Али, невоља је што, мимо свега тога, за Цркву не може бити тајна ни непознаница да актуелна власт дословно „свакога дана, у сваком погледу, све више напредује“ – у признавању, то јест прихватању косовске независности. И то је та непријатна чињеница, која онда реално и неминовно ограничава и скраћује етички простор СПЦ у „конструктивном“ маневрисању у односу на власт и њене представнике.
Напросто су отишли предалеко. Игнорисали су сва добронамерна патријархова упозорења, или се, још горе, на њих са подсмехом острвљивали. А када је таква политика пролетос „окруњена“ потписивањем Бриселског споразума црквени врх се одједном ућутао и повукао. Или још горе, почео је да лавира и – барем у јавности је остао такав утисак – више да брине шта ће рећи власт и дириговани медији, него о томе са чим ће „изаћ’ пред Милоша“.
Као извесна олакшавајућа околност може се навести да је врх Цркве подељен и да многи јереји нагињу власти, као уосталом и добар део верника који за владајуће странке гласа. Али, то је слаб аргумент. Сетимо се само деведесетих година и мука које је патријарх Павле имао с влашћу, опозицијом и својим владикама, од којих су једни наступали као чланови главног одбора СПС – а други, опет, фактички седели у штабу опозиције и координирали Депосом и ДОС-ом. Једни су Милошевића скоро проглашавали за свеца, а други за сотону. Упркос томе, Павле је уз помоћ тихе архијерејске већине углавном успевао да нађе и одржи неки средњи курс.
Није то увек било најсрећније, нити су сви увек били задовољни. Али је сачувао ауторитет, како свој, тако и „владика солиста“, а надасве институције којој је стајао на челу.
Више од тога није ни могуће ни потребно. Црква не може да исправља све криве политичке Дрине, нити да диже или руши политичке барикаде. Али, ако је „традиционална“, „народна“ и „српска“, не сме ни да се догматски затвара и одвраћа поглед од проблема свог времена и свог народа – нити да по сваку цену негује идиличан однос са властима као врховну вредност.
Мени, на пример, није сметао онај „тајни“, то јест интерни „меморандум“ којим се државном врху скреће пажња на неприхватљивост актуелне косовске политике. Нека упозорења и опомене делују много убојитије док су у латентном и необјављеном стању. Понекад је благи наговештај јачи од отворене претње. Неко је, међутим, очигледно желео да објављивањем тог „непостојећег“ документа напакости властима и властима склоним колегама у Синоду и Сабору.
С друге стране, јасно је било да СПЦ као таква не стоји иза наступа митрополита Амфилохија и владике Атанасија на мајском митингу Срба са севера КиМ. Али, то не значи да је црквени врх морао да се, под притиском власти и медија, од тог наступа ограђује. (Као што рекох малочас, могао је и Павле сваки час да се ограђује или од Филарета, или од Саве, Атанасија, Амфилохија и осталих.) Овако је ограђивање од форме и начина оставило утисак да се патријарх и Синод ограђују и од суштине протеста и захтева Срба са Косова. А то – надам се – није био случај.
И за однос цркве према власти мора да важи иста препорука коју сам упућивао власти у односу према спољном фактору. Мора се показати мало више самопоштовања да би се прибавило поштовање других.
Могу се разумети и различита мишљења и лутање и опрез и неслога. Али неопростиво је ако се тако тешко и болно питање као што је Косово користи као изговор и инструмент за међусобни обрачун и борбу за превласт међу владикама. Ако због таквих ствари – с правом – осуђујемо политичаре, онда би и сами наговештаји сличног понашања унутар црквеног врха завређивали још и већу критику.
