(Вечерње новости)

Народу се не може угодити, поготово не народу у Србији. Наша трагична прошлост и такође ништа мање трагична садашњост произвели су један општи цинизам, агресију и критицизам – као да је то једина спасоносна формула, једина сигурна оставштина за будућност.

Случај Ивана Тасовца, кандидата за министра културе, више је него погодан за доказивање ове тезе. Све док није прихватио понуду Дачића и Вучића да постане министар културе, овај пијаниста и успешни директор Филхармоније, иначе екстремно духовит човек, био је миљеник културне елите.

Одједном је, међутим, постао мета спрдања и критике, пре него што је изговорио и једну другу реч осим судбоносног „да“ Ивици Дачићу. Критике иду од тога да је постао бедни СПС-овац, до тога да ће у списак јавних набавки сигурно ући и неколико стотина килограма лака за косу и гела, како би његова фризура остала чврста.

Да ствар буде још луђа, у парламенту му је један од представника опозиције, иначе човек познат по широком животу из спектра „има се, може се“, пребацио нешто о „морабити сумњивим“ намерама са којима је Тасовац прихватио место министра културе, „у земљи у којој нико за културу не мари и у којој за културу нема више ни динара“. Дотични опозиционар, међутим, није ни био свестан да је тим питањем заправо рекао највећу истину не само о себи, него и о природи политике у Србији. Тамо где је новац – тамо је гужва, а где новца нема, а има кандидата – или је у питању будала, или стоји неки недокучиви и покварени план.

Можда, дакле, Иван Тасовац има неки покварени план, али не можемо га критиковати пре него што је било шта рекао или урадио. А шта ако је Иван Тасовац човек са идејом? А шта ако ипак има намеру да нешто уради са српском културом?

Просто је шокантно како је место министра културе у земљи старлета, увредљивих твитова, лоповлука и криминала, у земљи у којој вођа навијача може да уђе на фудбалски терен и скине капитенску траку фудбалеру, у земљи у којој је пљачка друго име за сваку „успешну“ биографију у политици или у бизнису, одједном толико важно.

Зашто би Тасовчево „да“ Дачићу било страшније него „да“ које је Дачићу, кад је било густо, рекла читава Демокатска странка? Како је могуће да тако брзо заборављамо, и како је могуће да другима не опраштамо оно у чему смо и сами учествовали? Тасовац је колатерална штета нашег колективног лудила и наше склоности да замењујемо тезе. Ивана Тасовца можемо завитлавати због гела за косу, али тешко да му се могу „приписати ситни колачи“, крађа позоришних ципела, или нека слична ситна туга која је одликовала неке претходне несрећнике на том некада уваженом положају. Узгред, најбољи министар културе била је Нада Поповић Перишић, и била је кадар СПС.

Ако се нико није упитао зашто је Срђан Драгојевић постао високо рангирани члан СПС, а од пре неки дан и њихов посланик, нејасно је зашто се Тасовац унапред изводи пред стрељачки вод јавности – зато што се прихватио тог места у овом тренутку, или зато што се прихватио тог места у том друштву? Шта је смешно, уосталом, у чињеници да је министар културе био успешни директор Филхармоније?

Можда се неко препао да ће сада у Србији бити више Моцарта и Бетовена него Мице Трофртаљке и њој сличних народних генија, те да ће Филхармонија профитирати више него друге институције културе, али мораће да сачека на његове прве конкретне потезе. Ипак, ако Тасовац успе да уреди, бар делимично, јавашлук, лошповлук и партијски протекционизам који царује у култури исто као и у свакој другој области, као што је уредио Филхармонију, моћи ћемо само да му једног дана кажемо хвала.

До тада можемо само да са пословичном увређеношћу што то нисмо ми цедимо кроз зубе „Ја имам таленат“, да седимо у својим запарложеним љуштурама и не радимо ништа.

Ознаке: Иван Тасовац, министарство културе, Мирјана Бобић Мојсиловић