Прочитај ми чланак
(Дневни лист Данас)
Београд – Првог потпредседника Александра Вучића нисам никада видео, али сматрам да има моје, а ја његове особине, а то значи да нема поигравања нити шале са судбином нације, нација је светиња, али да се ствари решавају мирно и праведно. Поздрављам такву политику, каже у разговору за Данас Јово Капичић, можда последњи живи партизански генерал у Београду и некадашњи помоћник Александра Ранковића, чија биографија изазива и сада велике контроверзе.
Човек који је био комуниста још у гимназији, организациони секретар КП на Београдском универзитету, један од 13 организатора устанка у Црној Гори, шеф Удбе Београда и Црне Горе, Титова „десна рука“, народни херој и југословенски амбасадор у Мађарској и Норвешкој. Сам Капичић без најмањег оклевања изричито каже да би у животу поново урадио све исто, као и да је као један од последњих живих људи своје епохе „осуђен“ да буде њена персонификација.
„Мене нападају зато што сам жив“, каже Капичић, који пријатеље дочекује у кафанској башти, и у својих 95 година женама одмиче столицу да би селе. Додуше, саговорника ће упозорити да мало „губи имена и године“, тако да га рецимо треба подсетити да се планина коју је прешао по највећем мразу 1942. зове Игман.
Како видите садашњу политичку ситуацију?
– Волео бих да тече мед и млеко у Србији, у којој живим 75 година, и да је земља коју поштује цео свет. Али свет Србији не верује и боји је се још увек као змије испод камена. Јер, Србија је у међусобном сукобу. Гледајте те политичке стране, то је најгоре стање које може бити, нико ту ником не верује. Међутим, како је дошла сада ова група – морам да кажем да ја не познајем ни председника Николића ни потпредседника Вучића – нису то великани који су нешто направили, нити јунаци са бојног поља… Али добили су подршку народа са паролом да неће дозволити да разни бандити и непоштени људи пљачкају то несретно српско благо ради сопственог луксуза. Тиме су људи који то кажу и тако раде на власти, за мене постали хероји нације. Да се разумемо, нису моја партија, некад су били четници са (Војиславом) Шешељем, немам са њима никакве везе, али мислим да раде да спасу Србију. И ако би мене позвали да чувам границу, ићи ћу да чувам, ако треба. И то иако је Србија пустила пре две године да ме неки мангуп удари на улици, да ми повреди око и да ме направи инвалидом. Гледам вас и дупла слика ми се прави, поремећен ми је центар равнотеже. Докторка ми каже да треба да ме оперише, ја јој кажем због чега, па живећу можда још годину дана.
Тај који вас је ударио није ухваћен?
– Не само то, ни градоначелник Београда, ни савез бораца, нико из ове српске власти није рекао да то није било у реду. Нико није рекао „извини, чика Јово, тражићемо га као иглу у пласту сена“. Нека, и не треба ми да га нађете, ако га нађете, пустите га да иде кући, није ме он ударио, него власт. Јер, објавили су ми пре тога у новинама слику као да сам из пакла, у таблоиду који је тада уређивао садашњи уредник овог Информера, и написали да сам убијао српске интелектуалце на Голом отоку… Нашли су да оптужују Титово доба и Ранковића, а мене су окривили само зато што сам жив.
Да сте знали шта ће бити са државом, то јест да ће се Југославија распасти у рату, да ли бисте у животу учинили то што јесте?
– Да ли бих учинио све што сам учинио, то није само моје лично питање, него је везано и за егзистенцију Србије и Црне Горе. Видите, имали смо ситуацију Другог светског рата, рата који нисмо скривили, нити смо изазивали неког да нас нападне, него су велике силе кренуле да покоре Европу, да ударе на Совјетски Савез и да завладају светом. То је опште позната ствар, али морам то да вам кажем – у том тренутку, под том стравичном силом, ви као појединац чекате као под громовима, седите и знате да ће струја да вас удари. Југословени, посебно Црногорци и Срби, пружили су отпор, који нас је коштао милион људи, дали смо борце и битке забележене у светској историји… Не би то све могло бити тако и на тај начин да није било Комунистичке партије, да није било Тита…
Добро, значи Ви бисте опет били комуниста и отишли у партизане?
– Најсветије две људске дужности су одбрана породице и одбрана отаџбине. И опет бих ишао и сто пута отишао за то. Када је пала краљева власт, био сам студент медицине и комунистички вођа, организациони секретар партије. Била је то водећа сила, као што су данас студенти. Да, урадио бих исто.
А после рата, да ли бисте били тако репресивни?
– То није био репресиван свет. Немојте ми замерити, ја сам жртва те реченице коју сте сад рекли. У великом делу јавности, људи који су о мени чули као о старом борцу и партизанском хероју, после су ме доживели као творца терора у појединим историјским епизодама. Јесте, био сам помоћник Ранковића и његова десна рука. Да, у то доба, када је завршен рат, остали су четници и усташе по шумама, остао је непријатељ против којег је требало да се боримо… Е, сад сила уништава банду, не можеш да је гладиш и љубиш у лице… Нема већег дела него борити се за слободу. Тито је у говору на десетогодишњицу устанка на Коларцу, поменуо како је политички комесар Првог батаљона Прве пролетерске бригаде Јово Капичић водио на Сињајевини борбу против четника хватајући се за грло слеђеним рукама. А професори универзитета су то упоредили са античким краљем Леонидом и битком на Термопилима. У животу само сам се борио и сматрао сам да је наша земља светиња за коју треба умрети сваког часа, ако треба. Што сам тада радио за Југославију, сада бих радио за Црну Гору, али и за Србију ако дође у невољу, иако ме Србија прогони.
Како вас прогони?
– Прво, озлоглашен сам као човек који је био управник Голог отока, те да су тамо слати људи без икаквог повода и разлога и из мржње, и можда зато што су мало више волели да буду пријатељи Русије него што је званична политика дозвољавала. И да су били мучени. Никада нисам био управник Голог отока, што ми је иначе стално злонамерно приписивано, већ сам био само три пута тамо по пар сати у другој функцији! То ме је оцрнила Милошевићева екипа, јер сам га још крајем осамдесетих јавно оптужио да разбија Југославију и да ће изазвати грађански рат. Али, нико не приказује каква је то ситуација била… Хиљаду и сто је наших младих људи умрло само извиђајући границу, од наших бивших савезника… Русија је стално повећавала притисак на нас и растао је број информибироваца, није била намера да их мучимо, него да их уклонимо са политичке сцене, јер је наша држава сваког тренутка ишчекивала напад руских тенкова.
Зашто вас СССР онда није напао?
– Питао сам их све, од Тита до (Едварда) Кардеља. Нико није знао зашто. Кажем вам, врх војске је издао, а камоли обични људи који седе у кафани и чекају да дођу Руси и да од њих добију неку награду. Па повешали би нас од Теразија до Славије, нас који смо одбранили земљу у рату. Само из моје бригаде на Сутјесци погинуло је у два дана и две ноћи шестсто од хиљаду осамсто људи. Сањам их сваке ноћи….
Да ли је Тито Пољак или Рус?
Ни једно ни друго, па носио сам новац његовом брату, који је радио на железници у Мађарској, кад сам био амбасадор.
Какав је владар био Тито?
– Испричаћу вам на примеру – Тито је 1945. за амбасадора у Паризу поставио свог политичког неистомишљеника вансеријског српског интелектуалца Марка Ристића. Ја сам био његов заменик. Када је дошло до сукоба Ристића и мене, Тито ме одмах повукао из Париза. Тито ми је, по повратку у Београд, када сам га питао зашто је мене вратио, казао „таквих генерала из шуме као ти имам хиљаду, а само је један Марко Ристић“.
Коначно, како сте ухватили Дражу Михаиловића?
– Нисам ја ухватио Дражу Михаиловића, њега су тражили војска и полиција, ја сам само вршио контролу, ухваћен је на своју глупост. Ухватили су га, судили му и казнили га Србијанци. Сада ми то спочитавају да сам ја учинио зато што сам Црногорац. Балкан је велика крчма, што би рекао Мирослав Крлежа.
