Прочитај ми чланак
(20committee.com – Србин.инфо)
Данас је Ха’арец детаљно известио о недавном откривању иранског тајног агента који је пре две недеље био раскринкан и ухапшен од израелске контраобавештајне службе. Пошто ово откровење долази само два дана после историјског телефонског разговора председника Обаме са председником Роханијем, његовим иранским колегом, тајминг је значајан.
Скептици су већ указали на то да израелски премијер Нетањаху, који долази у Вашингтон ове недеље да разговара са Обамом, кога очигледно не подноси, у томе ужива. Али прича је сложенија, и занимљивија, него што се чини.
Случај открива доста о иранском умећу шпијунаже. Притворени шпијун, Али Мансури, је оперативац моћне Иранске Револуционарне гарде (ИРГ, Пасдарани по Иранцима), који је упућен у Израел да шпијунира и кује завере. Значајно је што је направио гомилу фотографија амбасаде САД у Тел Авиву и, с обзиром на многоструке везе Револуционарне гарде са америчким непријатељима, забрињавајуће.
Значајно је и што је Мансури оперативац елитних Кодс снага (Јерусалимских снага) у ИРГ, силне спољне обавештајне и војне рука иранског режима. Њихов лидер, генерал Касем Сулејмани – пригодно ове недеље профилисан у чланку Њујоркера, чланак који није требало пропустити – је вероватно најмоћнији човек у Ирану, а неспорно је шпијун над шпијунима на Блиском истоку.
Мансуријев резиме је интересантан из контраобавештајне перспективе. Он је напустио родну земљу 1980, после иранске револуције насељава се у Турској, где остаје наредних седамнаест година. Године 1997, емигрирао је у Белгију, као „Алекс Манс“ постаје натурализовани грађанин пре повратка у Иран, где се деценију касније жени Иранком. За последњих неколико година, Мансури / Манс је често путовао између Ирана, Турске и Белгије.
Он је посетио Израел три пута у нешто више од годину дана, у јулу 2012, јануара 2013, и поново овог месеца. Стигао је у Израел 6. септембра а ухапшен је док је напуштао земљу пет дана касније, на годишњицу 11/9-ог. Ова путовања су предузета у име Пасдарана, рекао је Мансури / Ман израелској служби безбедности (Шабак), која га је регрутовала 2012., да успостави маске-компаније у Европи за добијање приступа Израелу.
С обзиром на будност Израела према посетама било каквих с Ираном повезаних посетилаца својој земљи, његов лажни идентитет изгледа да је био слаб ( ово http://www.efgs.net/ је једна од покривки Мансури / Манса) , али пошто Шабак чини Израел прилично негостољубивим местом за иранске обавештајне службе, било какав приступ, чак и ако је мали, побеђује „забрањен приступ“ са становишта Техерана .
Било којем контраобавештајном официру је очигледно да Мансури / Ман није Џејмс Бонд, пре је потрошни агент за приступ, чија је сврха прављење маске и успостављање веза драгоцених за добро обучене шпијуне, којих Кодс снаге имају у значајнијем броју. Део његовог посла је процена потенцијалне мете тероризма, као што су амбасада САД и положаји израелских безбедносних снага које Шабак још није разрадио. Комотно можемо рећи да је ова мисија вероватно претходница неке снажне ствари.
Нема сумње да ће Нетањаху својим америчким колегама ове недеље поменути овај успех Шабака, вероватно уз какав лукав смешак. Случај служи као подсетник да Иран у шпијунажи остаје опасан противник и практичар државног тихог војног активизма преко Пасдарана. Један телефонски позив, ма колико историјски, не мења ништа од тога .
Штавише, мало је сумње у то да Пасдарани нису мило гледали на приступ председника Роханија „Великом Сатани“ и генерал Сулејмани је заједљиво описао Обамину изненадну спремност да преговара са Техераном као знак америчке слабости што долази од „потпуног неуспеха“ политике САД широм Блиског истока.
Значајнија поента је да коректост САД и Запада не треба да буде самозаваравање о томе ко одлучује у Ирану. Председник Рохани је један играч међу многима у Техерану, далеко од најмоћнијег. Шта год иранско Министарство спољних послова (МСП) рекло, мора се увек имати у виду да је ИРГ, заиста тајна држава у држави, јачи играч у стварању иранске спољне политике Техерана од дипломата. Пажњу треба обратити на то шта Сулејмани и његови кадрови говоре и раде, уместо да се фокусира искључиво на пријатне изјаве јавних лица револуционарног режима.
Током хладног рата, већина западних стручњака, владиних и академских, у великој мери су били усмерени на оно шта намерава совјетски МСП, ишло је дотле да су анализиране изјаве и скривена значења нижих дипломата. На жалост таквих анализа, КГБ је био много важнији играч у већем делу совјетске спољне политике него јшто је МСП икада било – што постхладноратовска истраживања недвосмислено показују. Као резултат, већина совјетолога пропустила је брод на коме се заиста возила политика Москве у иностранству. Не понављајмо сада исту грешку са Ираном.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић
