Прочитај ми чланак
(Драган Томић)
Као неко ко је учествовао у борбама на Косову 1999 године, ред би био да гукнем нешто о томе.
Главни непријатељ Србије и Срба нису Шиптари нити Американци, већ је главни непријатељ мит. Мит је опасни противник и наоружан до зуба. Лажима и полуистинама.
Зато, следи разоружавање мита.
Мит 1912.
Мит 1912 године наоружан је са лажи да је СрБска војска, 1912 године ослободила “Стару Србију” то јест Косово и Метохију. СрБска војска НИЈЕ ослободила 1912 године “Стару Србију”, већ је само потиснула Турке са територије док су Отомани (под “Отоманима и Османлијама” овај аутор подразумева оне који баштине традиције Османли-девлета, османлијске државе, што модернизована турска држава, коју је Српска војска протерала са територије данашње Србије никако није била. За разлику од Кемалиста, наше комшије из Рашке области, КосМета и БиХ никаква модернизација не занима; они покушавају да реанимирају шеријатско право и договоре се ко би могао да постане нови султан – прим. дрп ) остали (Шиптари и “Бошњаци”. Ти Отомани су наставили да се боре против Србије од 1912. до данас и та борба и даље траје. Срж мита 1912. године заснива се на победама које је СрБска војска остварила у биткама, Кумановској, Битољској,Прилепској, опсади Скадра као и заузимању већег дела Албаније. Као и самог Косова и Метохије. Оно што се прећуткује јесте да су у свим овим операцијама, позадинске трупе СрБске војске биле редовно уништаване од стране Османлија, то јест Шиптара и “Бошњака”.
Дакле, победа је везана за јуришне трупе и сам фронт, то је линијска победа, док по дубини је пораз. На овај начин, СрБска војска НИЈЕ ослободила ништа, већ је само у јуришу, протерала Турке. Победа над Турцима је онда максимално величана од стране малограђанштине у Србији да је у потпуности засенила другу страну истог догађаја, а то је пораз по дубини.
Сам национални план Србије, који пре свега има упориште у “историјском праву” при самом планирању операција избацује из вида просту историјску чињеницу, да је пре доласка отомана, Србија била готово у сталном рату са Бугарском. Логично, чим је Отоманско царство било протерано, ствари су се вратиле на старо и Србија је на граници уместо старог добила новог непријатеља . Све ово упућује на то да је српски национални програм, састављен и формиран на бази епике и да је у суштини офрље урађен, са мало стварног историјског знања а са пуно митоманије и фантазија. Цена оваквог односа спрам историје и непознавања чињеница мери се у хектарима гробља.
Потреба да се грешке сакрију, врши се уздизањем жртве и табуизацијом ситуација у којима је дошло до губитка живота, то јест путем хероизама. Уместо да се ствари рационално изанализирају и одговорнима суди за лоше вођену операцију – мртви се користе као оправдање за погрешне одлуке. Другим речима, ни једна битка вођена на овај начин, ако нема 80% изгинулих, није славна и не заслужује да се помене. Хероизам је у директној вези са култом смрти који је проистекао из погрешног тумачења Косовског боја, који је постављен као репер како се води битка. Са 100% губицима и 100% вечном славом.
По овој логици, Србин иде у рат да у њему херојски погине а не да победи, те је тако сама његова смрт победа јер му обезбеђује вечну славу а са њом и вечни живот. Као Косовски јунаци.
После 1912 године, малграђанска елита у Србији сматрала је саму себе победницом и ако није остварила свој стретегијски циљ – излазак на море.
Уместо изласка на море, добила је још једну непријатељску државу поред Бугарске – Албанију која је настала као заједнички пројекат Европе, и то превасходно Енглеске, Немачке, Аустро Угарске, Италије и Бугарске. До дана данашњег ове државе јесу заштитнице Османлија, и то пре свега као противтежа Руском утицају. У таквој подели улога, свако територијално проширење и побољшање услова живота народа на Балкану, има се вршити на ушртб и на рачун Србије, од 1912. до дана данашњег. Комично и трагично, од тог момента, Србија је приморана да увек тражи начин како да буде добра са барем једним од својих непријатеља и ова самопоништавајућа пракса довешће до 1999 године.
Мит 1914-1918
Први Светски рат, јесте тачка у којој почиње пад Србије и то у сваком погледу.
У погледу биолошког, Србија губи 60% мушке популације и 24 % укупне популације. Међутим, поред овога, она се и самопоништава, стварајући Југославију и заправо Први Светски рат јесте тачка у којој Србија престаје да постоји. Свака њена идеја и мисао и поступак, од тог момента биће де факто антинационални и антидржавни. Тачније, антидржавна пракса је постојала и раније само је у случају Југославије постала оперативна. Током Првог Светског рата, приликом повлачења преко Албаније, Османлије су на најсвирепије начине убијале како српске војнике, тако и цивиле. У самој Србији, догодио се бугарски геноцид (Дубока долина) у коме је југ Србије трајно осакаћен.
Мит 1918-1941
Током периода постојања Краљевина Југославије, на простору Македоније, Југа Србије и Косова, стално су деловале јединице ВМРО (подржане од стране Бугарске) и качака то јест Шиптара – одметника (подржаних од стране Црне Горе, Италије, Ватикана, Аустрије и Немачке). Све ове покрете подржавају и левичари, то јест комунисти као и Језуите који се боре противу Српске масонерије која је такође усмерена ка антидржављу само на другачији начин. Практично у овом периоду, на постојећи антидржавни и антинационални концепт, оличен у идеји Југославије, који се пак наслања на средњевековну Србију, то јест на феудални начин владања, где се влада простором и народом, а овај пак на Православну идеју о утапању у Бога Универзума и разлагања у безвременом, две струје се боре око начина на који треба уништити националну идеју и са њом идеју о националној држави. За време Краљевине Југославије, долази до низа побуна и стварања “Мале Албаније” на Косову, то јест свега онога што ће бити репризирано 1999 године.
Мит 1941-1945
Током Другог Светског Рата, долази до стварања “Велике Албаније” под италијанском окупацијом, и оргијања Шиптара над Србима (врло слично ономе што се дешавало и дешава након 1999 до данас). Османлије у Санџаку, траже прикључења Босни то јест НДХ. Комунисти, подржани од стране Запада а касније и од Русије, јесу победници у Другом Светском рату, међутим за Шиптаре и Османлије, они су само другачији начин да се дође до истог циља а то је стварање Велике Албаније и/или прикључење Санџака Босни и стварање Османлијске целине, овог пута под црвеном заставом. Одмах након Другог Светског рата, Шиптарски партизани улазе у сукоб са КНОЈ-ем, што је и повод за директиву 153, која је донета 6 Марта 1945 године којом се забрањује повратак избеглицама са Косова. Разлог јесте управо сукоб КНОЈ-а и Шиптара који је трајао до Августа 1945 након чега је избеглицама дозвољено да се врате на Косово. Да се открило да Шиптари и тада траже Велику Албанију, цео пројекат братства и јединства би био обесмишљен већ тада а не касније.
Мит 1945-1999
Период СФРЈ, јесте финална фаза уништења Србије и Српског националног идентитета са једне стране и цветања националних идентитета наших непријатеља. Током овог периода, на Косову практично влада ратно стање, али се то константно крије.
Међутим, Српски комунисти, прочишћени негативном селекцијом и инвазијом Црногораца, заиста верују да је све у реду и да је боље што мање се осећати Србима. Тито је морао Црногорце да задовољи, с обзиром да су они били фанатично за Русе, те им је практично дао сва руководећа места у Србији, где су они, племенски, рођачки и на многе друге начине повезани – довлачили своје кадрове где су испољавали неконтролисано чојство и јунаштво, блокирајући сваку рационалну одлуку и идеју а све у име товљења сопствене гузице и хедонизма.
Због страха од Совјетске инвазије, целокупна индустрија у Србији није обновљена већ напротив, систематски је уништавана. Ово је довело до пада у интелектуалном развоју Србије и систематском негативном селекцијом, елита у Србији постаје оно што је и данас- гомила тешких будала. Свако напредовање је на тај начин заустављено јер ем негативним одабиром кадрова добијате све глупље људе ем свака виша позиција је попуњена “Ђетићем” или “ерцеговцем”. Тако, предузимљив и интелигентан Србин, може искључиво да тавори или пак да покуша да бољу егзистенцију обезбеди мувачином и закидањем од државе. Србенда тако постаје сецикеса, дрпарош и потпуно отуђен од државе коју презире а да ни сам тога није свестан. Сама Србија се распрачава на покрајине, на хедонисте Војвођанере и на кољаче Шиптаре који урнишу Србе на Косову.
Током 90их година, јединствена комунистичка партија Србије се дели на Титоисте (Милошевић) и на Стаљинисте ( Мићуновић, Ђинђић, Пешићка, Кандићка). Но трећа Србија она која се буди је под чврстом контролом Вука Драшковића, то јест “Данине струје”* црногорског лобија који се формира само зато да би дао против тежу првој (титоисти Милошевића). Дакле током 90их политичку сцену Србије чине два Црногорска лобија и један анти српски, стаљинистички оличен у тзв Опозицији Србије. Овај систем је у тоталном балансу јер сва три арче Србију и паразитирају на њој. Сво ово оргијање, траје до 1999. године, када моћ Атлантиста досеже врхунац и када долази до НАТО напада и губитка Косова.
Мит 1999 до данас.
Коначни распад Заједнице Србије и Црне Горе, доводи до тога да Црногорски лоби губи на снази те са њим практично и нестаје СПО. Пораз “титоиста” доводи на сцену стаљинисте, то јест ЕУнаторе који разарају Србију изнутра и сатиру је до краја.
Међутим “титоисти” , негативном селекцијом мутирани српски домаћини, не поседују интелектуални капацитет да земљу подигну на ноге, јер просто то не умеју да ураде, јер им је интелект сведен на ниво пуне кофе воде, те они у унутрашњости Србије формирају своје феуде, којима владају популистички док намештају један другоме шеме и шемице које се све врше по принципу “на дођем ти” то јест буразерске економије која нити је конурентна нити има капацитет за развој, те је стога осуђена на вечито таворење и нестанак.
Са друге стране, “стаљинисти”, попут Зорана Ђинђића, Весне Пешић, Наташе Кандић, Чедомира Јовановића, и целе те би-Жутерије, баханалишу по Београду, правећи од њега црну рупу која усисава Србију.
Трећа група, која се развила између титоиста и стаљиниста, јесу мистици, то јест масони који се крију иза националног и СПЦ-а (Коштуница, Двери, НСП тј ПатриЈоте) који су трагично неартикулисани и немоћни да ураде било шта смислено и продуктивно.
Њихова немоћ, ствара страх и из страха израња агресија која је осим тога што је деструктивна пре свега АУТО ДЕСТРУКТИВНА и чини само штету Србији.
Хтео бих само још и да додам, да тај “здрави срБски сељак” тј “геџа” је створен грешком, то јест првом аграрном реформом Обреновића 1836. године и чији је циљ био спречавање стварања конкуренције у трговини чиме је Обреновић де факто постао најбогатији човек на Балкану док је Србија усрана за векове који ће доћи.
* Даница – Дана Драшковић, рођ. Бошковић, рођена у Бијелом Пољу Црна Гора; позната по својој никад оствареној болесној амбицији да руководи тајним службама и тако “лустрира” све који јој стоје на путу до власти. Именована је стварни вођа СПО (ма шта то данас представљало)** а начин на који би управљала Србијом да се наслутити из краткотрајног руковођења престоницом; у време када је СПО управљао Београдом, Бјелопољски санџак је етнички очишћен од становника који су се изјаснили као Срби… Сви су се преселили у Београд на буџет Србије.
** Познат је виц о г-ђи Дани и гинекологу:
– Добар дан госпођо, како ваша рибица данас?
– Ах, ено га кући, пише неку књигу…
(prevrat.com)
