(Мишел Зубеница)

После катастрофалног периода  крајем 20. Века у којем је Русија доживела државни, национални, економски и социјални суноврат, и пада комунизма који је руски народ  држао у оковима СССР-а, Русија се нагло уздиже заузимајући поново једну од кључних улога на политичкој карти света.

Економско и војно јачање Русије довело је да ниједан светски процес не може да прође без учествовања ове  највеће државе на свету. Свакако да главни предуслов успона Русије је био повратак суверенитета и престанак марионетског односа према западним центрима моћи, у чему је најзаслужнији Владимир Путин, вероватно најзначајнији светски државник на почетку 21. Века. Међутим у Русији су и даље јаке либералне снаге, промотери глобализма и западног капитализма који имају упориште пре свега у банкарском сектору али и у одређеним државним институцијама, често имајући ставове који су противни руским државним интересима. 

Најплодотворнији правац  руске државне политике је формат који је примењивао Петар Велики стварајући од Русије прворазредну велику силу, који и данас може да буде државни програм руског руководста, а то је модернизација Русије, примена пословног модела налик на западни, али уз очување националног идентитета и државних интереса. Руски филозоф Бакуњин такође се залагао да Русија од Запада учи о технолошким достигнућима, али је био против тога да руски народ изгуби сопствену културу те је веровао да је могуће сачувати руски дух, а у исто време да са Запада дођу ствари које могу бити корисне за руску државу. 

Важно питање за Руску федерацију је национално питање унутар саме ње. Русија је мултикултурална држава у којој живе бројни народи, расе и племена са различитим религијама, културом и језицима.  Ово је несумњиво богаство за Русију међутим и извор нестабилности, јер су чести међунационални конфликти. Интелектуална елита види решење у стварању или обнови јединствене руске цивилизације коју ће чинити  све нације на простору руске државе. Ова идеја има основа, јер је Русија одувек била специфична земља са посебном културом, а само руско друштво је мешавина  различитих вековних идеолошких и културолошких утицаја.

После разорене економије деведесетих година прошлог века, Русија задњих десет година и у овој области постиже велике успехе. Ови успеси долазе са порастом значаја енергетских ресурса, првенствено нафте и гаса, што значи да ће руска економија и наредних година имати раст, јер је ових ресурса све мање. Спољно-трговински суфицит који сваке године остварује, Русији омогућава да велике количине новца улаже у остале гране привреде, највише у тешку индустрију и науку. Руске финансије су стабилне јер Русија поседује велике количине девизних резерви а држава улаже само у оне велике пројекте које имају дугорочне интересе и које ће се сигурно исплатити.

Москва има тенденцију да постане један од финансијских центара света (московска берза има све већи значај) док се у Санкт Петербургу сваке године одржава међународни економски форум са глобалним значајем. Руска привреда је 2013. године по подацима Светске банке заузела прво место у Европи и пето место у свету по БДП.  Међутим грађани Русије немају висок стандард као грађани развијених западноевропских држава, али у Русији су за неколико пута веће плате и пензије него што су биле пре 15 година.

Русија је данас држава која је политички равноправна са осталим великим силама. Њена спољна политика највише обраћа пажњу на земље бившег Совјетског савеза, али је њен утицај присутан и у осталим регионама битним за њене интересе као што је Балкан и Медитеран, Средња Азија и Блиски исток па чак и удаљени региони попут земаља Латинске Америке где Русија гради стратешка партнерства. Она је глобални играч и предводник стварања мултиполарног света који означава крај доминације САД. Иако је Русија била изгурана из Европе 90-их и почетком 2000-их ширењем НАТО пакта и ЕУ на источноевропске земље бившег источног блока, Русија данас све више има утицај на европска питања.Први разлог је енергетска зависност Европе од Русије (Северни ток и пројекат Јужног тока), затим јака економска сарадња и обим трговинске размене са најмоћнијом  чланицом ЕУ-Немачком , као и постепени повратак руског утицаја у земље Источне Европе (Белорусија и Украјина).

Док је Белорусија под вођством Лукашенка била и остала стратешки савезник Русија, Украјина после председничких избора и победе Јануковича мења свој курс ЕУ интеграција и окреће се Русији. За Русију је то од кључног значаја због њеног геостратешког положаја на Црном мору (руска морнарица у Севастопољу). Због тога се у последње време потенцира на заједничкој историји и култури између ова два народа. Владимир Путин је током посете Украјини изјавио: „Наше крвне и духовне везе су нераскидиве“.

Кад је реч о Балкану, Русија види већ вековима тај регион као врата према топлим морима, односно Медитерану. У овом тренутку иако има историјске савезнике на Балкану (Србија, Бугарска и Црна Гора) ово полуоство се налази под несумњивом америчком доминацијом уз велики утицај Немачке и Велике Британије. Међутим изградња Јужног тока може драматично да промени ситуацију у корист Русије, јер ће онда имати велике политичке и економке интересе у балканским државама. Њен циљ је да у потпуности контролише енергетско тржиште Југоисточне Европе, као главни испоручилац енергената, а са економским утицајем долази свакако у политички, а затим и војнобезбедносни утицај.

Русија је све присутнија и у Средњој Азији и на Кавказу, градећи војне базе, опремљивањем војске Таџикистана, Киргистана и Узбекистана, градећи велике инфраструктурне пројекте у тим земљама, као и потписивање царинске уније са Казахстаном што предстаља темељ Евроазијске уније која ће према плану  бити створена до 2015. и која ће престављати нови велики центар моћи. Потврда да је Русија моћна глобална сила је тренутна сиријска криза где Моска недозвољава радикалним исламским побуњеницима који имају подршку САД, Велике Британије и Француске да уклоне председника Башара Ел Асада и његов секуларни режим. Русија се томе противи, јер не жели да понови грешку са Либијом када је допустила пад Гадафија и НАТО интервенцију.

Чврст став Моске произалази из чињенице да се Русија има велике финансијске интересе у Сирији, војностратешке (У сиријског луци  Тартус налази се једина преостала међународна војна база бившег Совјетског Савеза), а на крају не жели да још једна земља на Блиском истоку падне под Америчку и НАТО контролу.

Институционално присуство Русије у најважнијим међународним организацијама као и њен политички, економски и војнобезбедносни утицај у свету, приморава остале велике силе, често  са супротним мишљењем да се са Русијом договарају и преговарају о свим важним светским темама. Ово више није Јељцинова Русија из 90-их година прошлог века када се испред сваког повлачила, ово је нека нова Русија која се налази у геополитичкој офанзиви.

Њен лидер Владимир Путин, један од најмоћнијих државника на свету није баш популаран на западу. Руски писац Александар Солжењицин је говорио да на Западу највише хвале оне политичаре у Кремљу који су разорили земљу. Путин је не разара, он је сваке године све више јача. Можда зато није популаран на Западу, али све док има подршку свога народа он је на правом путу.

(Српски културни клуб, РТ, Србин.инфо)

Ознаке: 21 век, ЕУ, Русија, светска велесила, СССР, „Балкан”