Од куће до школе – два сата пешке, толико мала Анастасија сваког дана пређе у једном смеру. Никад сама, прати је отац Зарије, јер вукова има и лети и зими – увек

До Стаменковића: Зарија (43), Слађане (33), Александра (12), Анастасије (9) и Драгана (4), до засеока Тамно Бучје у Бабиној Пољани од Врања има тачно 43 километра.

До једине куће у том засеоку можете стићи само ако је пут сув и ако нема кише. Зарије нас чека на дрвеној клупи испред школе поред мотора “томос” и са сином Драганом, четврогодишњим живахним дечачићем.

Школа, као и све планинске – оронула, велика у “Г” врата она послератна “из 1945″, зидови попуцали, малтер отпао, на уласку травнато школско двориште, чесма и ВЦ скован од расклиматаних дасака.

Школа има једног ђака, Заријину ћерку Анастасију, ученицу 3. разреда и учитељицу Горицу Стошић, која долази из врањског села Ранутовца. Од школе до куће Стаменковића креће на своју одговорност, иако Зарије каже да је то немогућа мисија.

До куће треба два сата пешке, толико мала Анстасија сваког дана пређе до школе у једном смеру. Никад сама, прати је отац Зарије јер вукова има и лети и зими – увек!

С леве стране је Бесна Кобила и снег на врху, до ње бугарске планине оголеле од прошлогодушње паљевине, право небо, а десно обриси долина и силуете планине Коћурац.

До куће Зарија долази се на мотору или пешке, а Зарије, да би указао на пут, трчи испред нас. На једном од усека налази се његова кућа.

У сусрет трче Анастасија и Александар, умазаног лица, с поцрнелим прстима од играња по ливадама, у одећи прљавој, крпљеној, а за њима су пас и мачка.

Кућа покривена дебелим слојем уштогљеног сена, зидана каменом са хоризонтално ређаним гредама, премазаним добро умешаним блатом са ситном сламом.

Има и исковане мале просторије од дасака, где Зарије чува мотор, његов спас у овим врлетима. Кућа је с двоја ниска врата и два мала прозорчета.

Врата су скована од искривљених дасака-полутака од дрвета, а прозори од неких лајсни с мутним стаклима.

– Има 40 сантиметара пресоване сламе на гредама које чине основу крова. Ту су две обезбеђене рупе од пожара за ћумке – показује Зарије.

Унутра, једна просторија, с почађавелим и расљусканим зидовима, неким урамљеним сликама, старим сатом који касни, нешто заковано налик на полицу.

Соба – 4 пута 4 метра и узан ходник. У ходнику попустио кров, кад је киша тече, а зими снег је испред собе. Ту чувају храну, али коју? У великом бурету – каци, докле не допире влага, јесте брашно, а остало – кромпир, пасуљ и лук висе са стране.

– То је главна храна, а кад дођемо до неке паре, тад једемо “суво”, то воле деца, а и ми – каже Слађана.

Под “сувим” подразумевају саламу “паризер”, паштете, “еурокрем”…

– Некад претекне и кобасице, оне мало тврђе, што се не пржи – објашњава Славица, која се сва умазала од рада у штали, сличној просторији као и кућа, око једне краве, једне козе и два јарића.

Сир не праве, где би и у шта? Вода је доле код извора, овде је више од 1.300 метра висине, хладно је, лето је кратко, млеко им чува децу од болештине.

Ипак, код ових људи и деце нећете видети тугу у очима због туробног живота, што је још једно изненађење. Деси се да немају шта да једу дан-два, али деца су весела, чила, играју се с псом и мачком, ваљају по трави и прашини, а тек кад изнесу јариће, љубе их, милују…

– Нама љубав не недостаје, ми се волимо и више него што треба – говоре Слађана и Зарије.

У соби је на једном месту велика рупа, испод је мемљив подрум, попустило блато поред греда на поду, али сви знају где, па и ноћу не могу да је потрефе.

Са свих страна су кревети, нешто налик на њих, сковани од дрвета, подигнути од пода, а онда набацано “све и свашта” како би се ушушкали кад легну да спавају.

А лежу чим мркне и устају чим сване. У средини је фуруна с великом ћумком, а са стране шпорет који је некада и негде набављен, али се Зарије не сећа кад.

Зими се ложе и шпорет и фуруна, око којих се сви окупљају на малим дрвеним столичицама. Ту уче Александар и Анастасија, пишу на коленима јер стола немају.

Иначе, Александар учи од петог до осмог разреда у школи у Првонеку. Тамо станује код рођака, а викендом долази, треба му нешто више од пет сати планинског хода.

– Једемо шта имамо, из шерпе. Хлеб у једну руку, кашику у другу, ако има јела за кашику. Већином рукама, одломиш комад и шта дохватиш у шерпу. Јуче сам испекла на плотну шпорета две кромидке (две главице црног лука), то су деца јела. Овде је све слатко. Молимо Бога само брашно да нам увек удели и нема бриге. Остало како је писано – прича Слађана.

 Извор: Душан Ђорђевић – ОК радио

Ознаке: југ Србије, Бучје, најгори живот, село, сиромаштво, Србија