Прочитај ми чланак
Када шета улицама Берлина, Снежану Брзаковић поздрављају многи житељи немачког главног града, јер је она синоним за анђеоски глас и оперско певање које оставља без даха.
Када прошета својим Београдом, у којем је започела студије, тек неколико стипендиста које је учила овој уметности приђе да поздрави велику уметницу.
То је тако. Нико није пророк у свом селу.
БЕРЛИНСКИ АКОРДИ
– Никада нисам певала у опери у свом граду, иако сам са десетком дипломирала у класи професорке Радмиле Смиљанић – каже Брзаковићева.
– Игра случаја одредила је да, као члан Камерног хора Светог Ђорђа, у време санкција, 1995. године наступим у Немачкој. Певали смо српску духовну музику у Цркви Берлинер дом. Тада сам научила да је Берлин веома отворен град, прави спој Истока и Запада, да је свака општина у њему град за себе, да сваког дана у недељи човек може да буде неко други, од диве до просјака.
Заљубљена у овај град, наша саговорница одлучила је да тамо настави последипломске студије. За тај подухват имала је „само један мали проблем“. Визе и начин како да опстане у Берлину.
ЗГРАДЕ И ГРАДОВИ
Снежану Брзаковић у Берлину познају и по надимку Нена, а она је радознала и радује се упознавању сваког новог града. – Мој муж Зоран често каже да би мени било лако да живим у сваком лепом граду који ми се допадне.
– Да бих добила визу у време санкција, одважно сам окренула број телефона „Гранд хотела“, замолила за резервацију која је била баснословна, затим сам резервисала авионску карту, а за све то нисам имала новца. Копије сам послала амбасади која је уважила мој захтев за визу, а онда сам свима све одјавила и отишла како сам знала и умела. Три дана сам могла да проведем тамо, изашла пред испитну комисију, где ме је чула Норма Шарп, професорка.
Брзаковићевој су рекли да треба да потражи агента, што је значило да је уважавају, и да треба да потражи ангажман. Немоћна да се снађе, а одлучна да то ипак уради, прво се вратила кући, у Београд.
– У октобру исте године добила сам позив од професорке Шарп, и после свих перипетија са визама успела сам да се домогнем Берлина тек крајем новембра. Тада сам наставила последипломске студије.
Две године касније, Брзаковићева постаје асистент своје професорке, а наредне сезоне има своју доцентуру и предаје три предмета на престижном музичком берлинском факултету.
– Можда је тешко схватити професију оперског певача, али ми смо номади. Започнемо каријеру, али смо ангажовани на годину или две, или нас везују за конкретан поредак.
Поред свих обавеза, наша саговорница је имала огромну жељу да помогне онима који нису стигли до позиције да одлучују о свом животу. Педагошки рад је знатно утицао и на њу и на њене студенте, и 2007. године позвана је да предаје на интернационалном фестивалу за оперу „Опер Одер Шпре“. Фестивал постоји већ две деценије и стипендира младе певаче из источне Европе.
НЕМОЋ ПОЗОРНИЦЕ
– Тај рад ме је значајно оплеменио, јер до тада није било стипендиста са територије бивше Југославије, а ево, за шест година је више од 30 сјајних, талентованих певача изашло на светло берлинских позорница. Истовремено је на међународном такмичењу у Херцег Новом изашла права плејада младих талената, којима смо хтели да помогнемо. Творац те манифестације је Радмила Смиљанић, а спроводи је Мирела Шчасни, која је у свим музичким школама у Црној Гори установила одсеке за соло певање, којих до тада није било.
Ова дама отворила је врата многим уметницима са овог поднебља да добију своје место на планетарној уметничкој карти. Ипак, неки су одустали.
– Тој деци дајемо шансу. Ипак, неки се сломе. Код куће нису научили да ми често устајемо у шест или седам сати изјутра, и да радимо по цео дан. На то код куће нису били припремљени. Понудимо им леп хонорар, али, кажу, остаће ипак кући.
БЕЗ СТИПЕНДИЈЕ
Снежана Брзаковић је у Берлин отишла о свом трошку, без икакве помоћи ни стипендије. У то време певала је пратеће вокале Здравку Чолићу и Горану Бреговићу, као и у филму „Аризона дрим“ Емира Кустурице. То је био начин да дође до скромних средстава која су јој помогла да се домогне Берлина.
„На мени је“, каже Брзаковићева, „да остварим унутрашњу потребу да помогнем људима. То желим и свом сину Милутину. Да не мора да прође све што сам ја прошла, већ да лакше добије прилику да се оствари.“
ДОКАЗИВАЊЕ
На светској музичкој сцени више не постоје категорије које могу да загарантују уметнику да ће за пет година бити на истом месту. Како каже Брзаковићева, свако мора да се доказује свакодневно.
ЗАПОСЛЕЊА
Берлинска оперска звезда каже да је посебно захвална професору Душку Цвејићу, као и његовој супрузи Бисерки. Она је била један од троје студената у његовој класи.
– Он ми је усадио велику љубав ка певању, али, истовремено, и према педагогији. Пут којим сам касније кренула био је опредељен ка остварењу тих циљева.
Будући да је у главни град Немачке стигла са скромним средствима, а без стипендије, Брзаковићева је морала да се издржава радећи најчудније послове.
– Била сам бебиситерка, продавачица, чак сам и на аеродрому радила као продавац модела авиона, о којима нисам знала ништа, али сам све морала да научим. Као и обично. То је мој живот.
(Вечерње новости)
