Прочитај ми чланак
У Либану је Хизболах недавно објавио да је заробио израелског шпијуна. Непријатељски агент био је орао са привезаним минијатурним уређајем за праћење. Ови уређаји коришћени су за праћење неких типова животиња, посебно ретких врста птица, ради што прецизнијег утврђивања њиховог начина живота и начина да се сачувају од изумирања.
Овакве ствари дешавале су се често у току последњих пар година. Нису увек биле птице у питању- Египћани су 2010. оптужили Израел да тренира ајкуле да нападају Арапе. Обележени лешинари су оптужени два пута, први пут 2011. у Саудијској Арабији, а други 2012. у Египту (где су такође оптужили и роду). Нису то само Арапи, у Турској је заробљен и рендгенски снимљен соко кликтавац, како би се осигурало да не носи израелску шпијунску опрему.
Такве сумње нису у потпуности неосноване, иако се у такве сврхе радије користе неживе ствари него врло покретне и непредвидиве животиње. Године 2012, Иран је известио да су безбедоносне трупе око новог подземног постројења за обогаћивање уранијума отишле да испитају стену сумњивог изгледа и да је она експлодирала. Каснијом истрагом откривено је да то заправо није била права стена, већ електронски уређај који је очигледно надгледао активности око нуклеарног постројења (у којем је уранијум обогаћиван довољно да се употреби за прављење бомбе) и то сателитским путем преносио до непознатог места. Направа је била подешена да се самоуништи у случају да јој се неко приближи.
За такве радње уобичајено се сумњиче Американци (који трик са лажном стеном користе деценијама) и Израелци (који такође користе лажне стене, у Либану у поприличној мери). Иранце нису узнемириле само експлодирајуће стене, већ и то како је неко минирао електричне предајнике и пресецање струје подземног нуклеарног објекта. То се десило два пута у 2012. Поред свих ових експлозија, Иран је такође био забринут због непрестаних напада оружјем за сајбер рат. Стуxнет је био први, али било их је још неколико и постоје индиције да је велики број овог оружја у функцији унутар Ирана, само још није откривено. Опет, дежурни осумњичени су САД и Израел, а уз њих, понекад, и Британија. Из носталгичних разлога.
Што се тиче експлодирајућих стена, детаљи о таквим стварима се ретко објављују, и ако се и објаве то је обично након што предмет истраге више није актуелан. Ипак, нека опрема ове врсте захтева одређену врсту публицитета. То је био случај пре једне деценије са WолфПацк-ом: 2,73 кг тешким сензором/ометачем сигнала убаченим на непријатељску територију да прикупи информације и, по потреби, омете непријатељску комуникацију. Обојен је ради камуфлаже, али без проблема би могао да буде смештен и у паковање које би подсећало на стену.
Холивуд није једино место где се рециклирају стари хитови. Такви минијатурни геџети били су први пут створени и употребљени 1960. Ови рани уређаји састојали су се само од микрофона и одашиљача. Ваздухоплов је могао да прими сигнале, сними их, и пошаље назад на место где би тренутна активност (камиони, трупе које марширају итд.) могла бити снимљена. На овај начин би се могле проучити, унети у карту и бомбардовати операције дуж линије Хо Ши Мин, пажљиво скривене испод високе џунгле. Линијом је управљао Северни Вијетнам преко Лаоса (западно од Вијетнама), и она је била кључна за снабдевање њихових трупа у Јужном Вијетнаму.
WолфПацк се суочио са истим проблемом као и сензори избачени из авиона у Вијетнаму- непријатељ ће ићи у потрагу за њима чим схвати да су му ти сензори претња. Током Вијетнамског рата делимично решење овог проблема било је прављење ових сензора тако да изгледају као стабљика бамбуса. Ова обмана не може да се пореди са блиским надгледањем, али непријатељи неће детаљно испитати сваку стабљику бамбуса у потрази за сензорима. И тако је ово успело (осим онда када су прекобројни сензори овог типа били послати бродом у Европу ради тамошњег коришћења у будућим локалним ратовима).
Када би WолфПацк сензори били убачени на непријатељску територију (или ручно постављени изван пријатељских позиција), они не би само прикупљали електронске информације већ би били у могућности да омеју непријатељске сигнале (укључујући и сигнале мобилних телефона) по команди, или као део својих програмираних упутстава. Способност WолфПацк уређаја да детектују друге WолфПацк уређаје и формирају мрежу, и затим колективно електронским путем одреде ко шта ради, био је огроман напредак у ратовању помоћу сензора и ометача сигнала. И ако би неки WолфПацк уређаји били уништени, мрежа би се једноставно сама поново конфигурисала. Сваки уређај кошта по 10000 и трупе су у обавези да покушају да их оспособе за поновно коришћење.
Познато је да је Русија усвојила ову технологију ,,паметне стене“ након 1960. и да је још увек користи. Кина је вероватно такође поседује и неко је користи у Ирану. Било је занимања и за постављање бубица на животиње али даљим истраживањем је закључено да је кретање животиња сувише непредвидиво да би биле од користи. Покушаје да се сензори умање довољно за коришћење на механичким инсектима још увек кочи технологија која још није спремна за употребу. Тако да арапска параноја у вези са уређајима за надгледање сакривеним у животињама (природним или вештачким) није баш сасвим неоснована, иако је у неку руку преурањена.
За Србин.инфо превела: Јелена Јовановић- Српско Удружење Ћирилица Београд
Очекујемо вас за време Међународног сајма књига 20-27. октобра на свом штанду у Хали 4, улица Николаја Велимировића.
