(М. Ковачевић)

Велика се драма одиграва ових дана у Новом Саду, епска борба добра и зла. На једној страни грозни фашиста, уз то дилетант и скоројевић, а на другој обесправљени и угњетени културни радници у исконској и праведној борби за слободу.

Судећи по бурној реакцији медија и иначе меланхоличне новосадске интелектуалне јавности, стекао се утисак о формирању неког новог концентрационог логора у који се затварају сви слободоумни уметници и над њима врше страшни психолошки експерименти и тортуре не би ли се они некако укалупили у задате културне матрице горе поменутог фашисте. На сву срећу храбри и праведни уметници нису сами. Њима спонтано у помоћ стижу одреди антифашиста, новинара, писаца, интелектуалаца, активиста, вечитих студената, академаца, хомосексуалаца и свих других савесних и поштених грађана Новог Сада који самопрегорно ступају у беспоштедну борбу како би једном за свагда искоренили из свог града то зло оличено у лику и делу др. Фајгеља. „Има Бога!“ Неко би сад ликујући узвикнуо. Но, то нас напредне и модерне не интересује много, него дај да видимо има ли логике у редовима ових храбрих добровољаца?

– Заиста, свако иоле нормалан мора стати у одбрану те дивне прогресивне елите човечанства, тих над-људи који просто светле у тами опште тривијалности и својим ремек делима утиру пут ка спознаји смисла битисања и нама обичним смртницима.
– Тако је!
– Како да дозволимо гажење елементарних људских права тих великана свих епоха који управо сами детерминишу раздобља међу њима?
– Живео говорник! Живео друг Т…
– Ћути баба, то се не виче сад. То смо онда.
– Ма боље и јогурт да ме стрефи него да видим уметничку креацију избачену у блато!
– О, зар можемо чисте савести да немо гледамо како се један Уметник (са великм „У“) понижава и његово дело скида са зида као у доба најцрњих диктатура? Ослободите већ једном профано од тог назадног сакралног!
– Назадног? Ко је рекао назадног…ево ја ћу ако треба. Имам и празну гајбу.
– Како ли је неком нечовеку уопште пало на памет да се дрзне и дирне у светињу над светињама, у сам извор наше посебности и привилегија, у ту фамозну, бесконачну и свеобухватну уметничку слободу?
– Еј, а ја сам чуо да тај страшни фашиста врло могуће има и неког јеврејског порекла.
– Шта?
– Откуд сад то?
– Аха, и ја сам нешто тако начуо.
– Е да, и прилично је ангажован у обележавању оне Рације и изгледа да се баш напаљено бави чувањем сећања и на још неке злочине из „оног“ рата.
– Ништа ми није јасно.
– И шта ћемо сад?
– Ајде ту ситницу да ипак мало заборавимо.
– Ма није бре он је Словенац.
– Словенац? Стварно? Али ја баш волим Словенију. Имао сам момка из Марибора.
– Био сам сто посто сигуран да је неки крајишник, они имају та чудна презимена.
– Доста! Та нећемо се ваљда у двадесет првом веку бавити пребројавањем крвних зрнаца. Немојте молим вас.
– И то баш у овде Новом Саду! Ман’те ме тих причао о пореклу, него да видимо шта је дотични урадио у животу?
– Па…чини ми се…овако…из доступних података…да би за штампање професионалне биографије тог „дилетанта“ требао, ни мање ни више него, један празнични троброј „Дневника“.
– Је ли?
– И то све са референцама на неким страним језицима и радовима у неким далеким универзитетским центрима.
– Ти то озбиљно, или нас ложиш мало?
– Рекло би се да је тај „аматер“ некако цењен и признат у стручној јавности изван овог нашег града и познат мало шире од ове наше равнице.
– Ајде, пусти сад те приче, то као „чувен у свету“ и слично, не падам ја на те форе, гари.
– Знам ја да је он један новокомпоновани барон, као и сви ти што су преко ноћи дошли у фотеље.
– Тако је!
– Јесте, да, баш је новокомпоновани, само мислим да се то, будимо искрени не баш тако често презиме, већ у неколико генерација спомиње уз разне професоре, докторе, осниваче, утемељиваче и сличне, овај…како да кажем, фаце…
– Слика, еј, слику спомени! Пусти родослов.
– Да! Тај гнусни инквизитор избацио је једно дубокоумно, топло и алегоријски вишеслојно уметничко дело из свог културног центра као непримерено уз објашњење да вређа верска осећања већине грађана Новог Сада.
– Уааа!
– Доле! Нећемо у средњи век!
– А на слици, шта?
– Та нису ваљда наши салаши, мамици му његову?
– Ма, не, само један обичан човек разапет између дугова.
– Да! Један симбол свих нас обесправљених које су моћници (такви као тај Фајгељ) довели до руба егзистенције.
– Видо сам ја ту слику и знаш, гари мој, био сам и ја некад у дуговима, али не сећам се да су ми у то време руке биле пуне новаца. Нешто друго та слика поручује, ја вам кажем.
– И мени су руке биле баш некако, празне, док нисам вратио онај кредит. Пара није било ни за блинкер.
– Еј, будало, шта ти знаш? Ти један материјалисто нешколовани!
– Ти се уопште не разумеш уметност. Па, то је пренесено значење, знаш, п-р-е-н-е-с-е-н-о!
– То у ствари осликава модерног човека разапетог у тежњи ка материјалном. Конташ?
– Аааа, је ли? Видиш нисам то провалио. Баш моћно звучи.
– А можда би у том случају било јасније да су рецимо клинови сачињени од новца, ха шта мислиш, а шаке остале празне?
– Као знаш оно, трагао је за материјалним а остао кратких рукава. Јер знаш, ипак су клинови ти који њему не дају, јели да сиђе доле, и да… оде кући код кеве рецимо. А шаке су овде препуне пара. А то њему, мислим том гарију што држи те све новце, и није уопште тако лоше… мислим, да су мени те паре…
– Али то ти је уметничка слобода идиоте! Шта ти знаш, ти сељак један, паор онај банатски…
– „Људи смо, цењени суде…“
– Па, добро шта је тај Фајгељ онда тако страшно згрешио?
– Веровао је!
– Мислиш веровао у бога?
– Ма не бре, куд трчиш пред руду! Веровао је људима?
– Којим људима?
– Па својим људима! Оним што раде у том његовом културном центру и седе у том неком жирију, комисији или како се већ зове. Та знаш, они што врше селекцију: „Е, ово је уметност ово може на изложбу, е бато, а ово је већ кич то никако.“ Знаш, тим ликовима са штуцованим брчићима и крагнама као Здравко Чолић у млађим данима.
– Прво је веровао њима да је све океј са изложбом и да су ту све сама пробрана уметничка дела.
– Па јел нису?
– За ову неки тврде да није.
– Па и та слика је уметност, јел тако? Сад си ми објаснио за то…како си рекао… „пренесено значење“?
– Па јесте, али неки су се нашли увређени.
– Ко бре?
– Па ти…ти…верници.
– Какви верници?
– Па они што иду у цркву, и што се зову хришћани, кршћани или нешто слично. И верују да је тај гари пун пара био заправо бог.
– У ствари да је још увек жив и да је бог.
– Па јел није?
– Ма није, он је био само обичан дрводеља, сиротиња жива.
– Убили га брутално његови и сахранили у неку пећину. И то ти је то. Какав бог?
– Каки су то дивљаци што сахрањују по пећинама? Тако што год у нашој вароши нема.
– Шта кажеш? Дрводеља? Масакриран? Ужас, брате.
– Па одакле му онда толике силне паре?
– Јесте стварно одакле му те паре, ако је био дрводеља?
– Еј, бре тамо само неке хиљадарке у шакама. Знаш колико карата за Вошу је могао са тим да купи!
– Е не дирај ми Вошу! Јеси чуо, немој са’те набодем?
– Еј, лепи набоди мало мене. Знаш ја волим грубо.
– Бежи бре педерчино.
– Ћути сад! Смири се. Ми смо за толеранцију.
– Али овај, хоће…
– Ћути сад, кад кажем!
– И не контам шта сад неко ту има да се вређа?
– Не контам ни ја, али он је звао неке попове и питао их да ли их та слика вређа, ови су му рекли да их вређа, и он је човек скинуо слику.
– Чије попове, наше или њихове?
– Као да је важно чије?
– Важно је. Њихови су лопови а наши нису.
– Јесте, а ваши су зато педофили.
– Ти ћеш да ми кажеш, бруко једна! А још дедину личку капу кријеш под асталом.
– Доста!
– Видиш, није ни он сам био сигуран, па је морао да пита. И једни и други,мислим и ови наши, а и они њихови, су му рекли да их та слика вређа.
– И опет је човек поверовао ономе што су му рекли?
– Па да.
– „Вирова сан, старији су били. Опрости ми папе…“
– Брате, ја још увек не контам. Ови једни кажу да је масакрирани дрводеља пун пара страва уметност, а ови други да их то вређа. Лудило!
– А тај Фајгељ је веровао прво једнима па онда другима и на крају оће да га линчују?
– Него шта, него линч! Само тако се може изборити са њима. Ми смо бре за слободу, за толеранцију, за уметност без граница. Линч!
– Ни параду нам нису дали, фашисти једни безобразни.
– Треба полиција да ради свој посао и да хапси такве као тај Фајгељ!
– Да се линчује и да се ухапси у исто време!
– Тако је!
– Таки олош само иза браве је добар.
– Еј брате, немој то са полицијом.
– Шта немој, има да се хапси?
– Мислим то да почну да раде. Шта ћемо ми онда?
– Како бре шта ћемо?
– Па брате ди ћемо онда вутру да набавимо? Да идемо чак до Каћа јеси нормалан?
– Дај бре не сери.
– Е, ајмо ми на пиво.
– Ти плаћаш.
– Одакле мени стипсо!? Јесам јуче пито кеву за паре за пљеску, питај ти твоју.
– Не могу ни ја брате, моја сваки дан звоца како треба да нађем неки посао и да баталим уметност!
– А да скинемо са слике?
– Браво брате! Том гарију ионако више не требају.
– Ипак је добро тај Фајгељ урадио што је слику швићно напоље, а?
– Ћути, немој да те чују

Прилог:  Перформанс бојкота КЦНС

(Видовдан)

Ознаке: Андреј Фајгељ, изложба, Културни центар, Нови Сад