Човек са купљеном дипломом који немушто глуми Председника Републике Србије тајно, сакривено од очију јавности, је око Видовдана 2013. године приступио пројекту Наташе Кандић за утврђивање кривца за ратове 1990-их година.

Страни намештеници Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачи покушавају на све могуће начине да умилостиве Хрватску, баш као и све непријатеље Србије и Срба. Како би колаборацију са хрватском политичком и привредном елитом што више оправдали а сарадњу са њима могли да унапреде и више од давања привилегија хрватској дуванској индустрији, они настоје да добију од Хрватске одустајање од тужбе за геноцид. Један од начина јесте и прихватање саучествовања у још једном кршењу устава, учлањењу председника Србије, Томислава Николића, у РЕКОМ. У томе су спремни да уђу у коалицију са ОВК, хрватским домобранитељима и злочинцима и Алијиним муџахединима.

Човек са купљеном дипломом који немушто глуми председника републике Србије тајно, сакривено од очију јавности, је око Видовдана 2013. године приступио пројекту Наташе Кандић за утврђивање кривца за ратове 1990-их година. О томе је било неколико чланака. Издајнички трио Николић-Вучић-Дачи надмашио је за два копља претходну жутократију, за разлику од њиховог килавог изврдавања и одуговлачења издаје Срба на северу Косова и Метохије и Тадићевог успеха да не приступи коалицији РЕКОМ, Александар Вучић, самозвани први, неуки Томислав Николић и разуларени Ивица Дачић прихватају све. НИколић је, претпоставља се 30. јуна приступа оснивању и учешћу у раду Међудржавне комисије РЕКОМ. РЕКОМ-у и одредио судију апелационог суда Синишу Важића за свог изасланика у тој организацији у настајању.

Покретање РЕКОМ-а., критиковао је и део невладника због начина делења новца, односно чињенице да је Наташа Кандић лавовски део задржала за себе. Тако су и Миљенко Дерета и Соња Бисерко напустили њен пројекат али не и Војвођански клуб (који се залаже за отцепљење северне Србије) организација настраних Квирија, удруге хрватских бранитеља, удружења муслиманских шехида из БиХ, ОВК и низ других, наравно и Томислав Николић!

Занимљиво је да је и један од невладника указао на неуставност читавог пројекта а то пренео и сајт Б92.

Шта је РЕКОМ?

О томе шта се крије иза србоцидног РЕКОМ-а, у комер саучествују владајући колаборанти Вучић и Николић, детаљно је на страницама недељника Печат писао Никола Врзић. Ево и извода из његова два чланка:

Овај пројекат Наташе Кандић намерава да направи „свеобухватни историјски запис о злочинима… као и о улози националних елита, институција и појединаца у трауматичним догађајима“, да „истражи политичке и друштвене околности које су одлучујуће допринеле избијању ратова“, и онда да „препоручи мере које се односе на спречавање понављања кршења људских права и на репарације за жртве“. Другим речима, циљ РЕКОМ-а је да напише историју постјугословенских ратова, да одлучи ко је ту кривац, а ко жртва, и да кривцима наложи плаћање ратне штете, репарације за жртве.

И све нас се то и не би претерано тицало да намера РЕКОМ-а није да превазиђе своје маргиналне НВО оквире. Да, како је предвиђено његовим статутом, постане наддржавно тело које се финансира из наших (државних) буџета, које ужива имунитет, којем свако мора, под претњом казне, да се одазове на позив за саслушање, којем све државне установе, али и приватна предузећа морају да ставе своје тајне на увид…

С обзиром на овако свеобухватну намеру твораца РЕКОМ-а да узурпирају права суверених држава и државних тајни, вреди поставити питање ко су његови финансијери (пре него што то постанемо сви ми)? Јер, уочавао је наш народ док му још нису променили свест, чије паре, тога и музика. А међу финансијерима РЕКОМ-а је и Национални фонд за демократију, НВО коју је додуше основао амерички Конгрес, а коју је у књизи „Убијање наде – интервенције америчке војске и ЦИА после Другог светског рата“ бивши службеник америчког Стејт департмента Вилијам Блум оптужио да је установљена како би наставила, у истом том Конгресу претходно забрањене, активности ЦИА на успостављању пријатељских режима по свету.

После најављеног преласка „са цивилног на политички ниво“ следи нам формирање Комисије за РЕКОМ која ће имати све оне монструозне, а уз то и неуставне надлежности (саслушавања грађана, увид у државне тајне…) И онда ће нам, после саслушавања и ишчитавања државних и других тајни, Комисија написати историју и њоме одредити будућност.

Ко ће, дакле, чинити ту Комисију? Њених 20 чланова биће изабрано из сваке од држава насталих распадом СФРЈ; међу њима је, наравно, и Косово које ће, као и Србија и Хрватска, Комисији дати три члана. Њих ће – чланове Комисије – именовати председници, односно председништва држава, али – и ту је кључ – на основу предлога селекционих одбора које ће пак, уз део који поставља надлежни министар за људска права, бирати „чланови и чланице Коалиције за РЕКОМ и страни уговорници“.
Па да видимо ко су чланови Коалиције за РЕКОМ. Да видимо ко ће просуђивати о српској кривици за ратове у бившој Југославији; састав коалиције јасно ће нам показати и каква ће та пресуда бити.

И да видимо коме се то прикључио председник Србије Томислав Николић, именујући Синишу Важића за свог изасланика у РЕКОМ-у. Кренемо ли од Србије, ту су Фонд за хуманитарно право, Јуком, Иницијатива младих за људска права, Квирија, Лига социјалдемократа Војводине, Независно друштво новинара Војводине, Независно удружење новинара Србије, „Пешчаник“… Ту су и „Жене у црном“, које унапред, и без оних саслушања, знају ко је крив… Ту су и НАТО плаћеници из Центра за евроатлантске студије („Пројекат: Заговарање евроатлантских интеграција Србије; 30 младих стручњака о НАТО. Донатор: НАТО одељење за јавну дипломатију, Брисел“; „Пројекат: Конференција – Хајде да разговарамо о НАТО. Донатор: НАТО одељење за јавну дипломатију, Брисел“…) Ту је и Београдски центар за људска права чији, већ цитирани, утемељивач Војин Димитријевић није имао никакву дилему чија је кривица и испаштање… Ту је најзад, док смо још у Србији, и Ђорђе Суботић, председник Војвођанског клуба.

Али у РЕКОМ-у, да одлучују о кривици за ратове деведесетих година прошлог века, нису само ови србољупци из Србије, (још) ту укључујући и Војводину.

Чланице Коалиције за РЕКОМ су и „Хрватска удруга страдалих запосленика из Домовинског рата“, „Хрватски војни инвалиди Домовинског рата – Жепче“, „Удруга за спорт и рекреацију хрватских бранитеља и инвалида Домовинскога рата“…

У РЕКОМ-у је и Јован Дивјак, генерал војске Алије Изетбеговића кога Србија тражи због масакра у Добровољачкој улици у Сарајеву. У РЕКОМ-у, кога Србија сада и званично подржава преко председниковог личног изасланика је и „Патриотска лига БиХ“, „темељна борачка организација“, „организационо језгро у припреми одбране неовисности, цјеловитости и суверенитета наше земље“, организација из чијих су редова биле „прве војне жртве агресије на БиХ“. У РЕКОМ-у су, најзад, и Босанскохерцеговачка патриотска странка Сефер Халиловић (командант Алијине војске током рата), Организација породица шехида и погинулих бораца Опћине Кључ, Удружење шехида и погинулих бораца Теочак, Организација породица шехида и погинулих бораца Завидовићи… А ту су и „Санџачке новине – независни хефичник“, које, рецимо, пишу да је „Аћиф ефендија жртва комунистичке завјере“, примећујући додуше, и сасвим исправно, да су „нестајали само они народи који су били лишени свијести о себи, сјећања на своју традицију и све оно што их везује са сопствено културно-хисторијско наслијеђе“…

Али нису се у РЕКОМ-у окупиле само оне удруге бранитеља, шехида и БиХ патриота који су се борили против Срба; чланице Коалиције за РЕКОМ, коју сад подржава и званична Србија, јесу и „OVL UÇK-Pejë/Udruženje veterana OVK-Peć“, и „OVL UÇK-Istog/Udruženje veterana OVK-Istok“, и Удружење ОВК ветерана и Македоније… Сасвим у европском духу успостављања нормалних, добросуседских односа са независном Косовом, зар не?

Тако да питање уопште није какву ће историју распада бивше Југославије написати оваква Коалиција за РЕКОМ. Него је кључно питање зашто Србија пристаје да му, самоубилачки, пружи легитимитет?

Шта је, заправо, Реком? Која му је предвиђена мисија и како мисли да је оствари?

Реч је, у суштини, о покушају невладиних организација да постану институција државе или, прецизније, наддржавна институција за читав простор бивше СФРЈ. Предлог Статута Рекома, наиме, предвиђа да Комисија буде међународна организација формирана уговором који ће потписати све државе од Вардара па до Триглава, при чему су „стране уговорнице“, тј. државе, наводи се у члану 11, „обавезне да сарађују са Комисијом и омогуће јој делотворно извршавање задатака“. Штавише, „на захтев Комисије, надлежни органи власти у страни уговорници благовремено обезбеђују приступ подацима и документима, укључујући могућност узимања изјава од представника државних институција и спровођење теренског истраживања осим ако би тиме били прекршени прописи стране уговорнице о тајности података“. Иако би из последњег дела овог става (ограда „осим ако би…“) могло да се учини да ће екс-ју државе пред Комисијом ипак имати право на своје државне тајне, наддржавни карактер Комисије открива се у следећем, 3. ставу члана 11, у којем Комисија себи даје право – без обзира на све важеће законске прописе који уређују ту материју – да одреди шта сме, а шта не сме да буде државна тајна: „Подаци или документи који указују на извршење ратног злочина, односно другог тешког кршења људских права, и/или на могуће учиниоце, као и документи израђени са циљем прикривања учињеног злочина, односно кршења људских права, не сматрају се тајном.“ А уколико држава устврди да би откривањем податка били прекршени њени прописи о тајности података, ствар се тиме не окончава, нити се предвиђа да суд одлучи да ли је спорни податак проглашен за тајну у складу са законом, већ се Комисија изјашњава „о релевантности податка или документа који се тражи“, а онда следи „договор о условима откривања податка“! Комисија је, дакле, Предлогом свог статута предвидела да буде и изнад државе и изнад њених закона.

При том, члан 18 додатно открива размере овог монструма у настајању: „Комисија прикупља релевантну документацију (…) влада, парламената, председништава, локалних и територијалних самоуправа, јавних и приватних предузећа, војске, полиције и обавештајних служби.“ Не само држава, не само њене снаге безбедности и обавештајне службе, већ и приватна предузећа имају дакле да се оголе пред Комисијом, само ако она то зажели.

Немају много чему да се надају ни обични грађани ако их Комисија позове да јој дају изјаву или на „јавна слушања“ и „тематске сесије“ предвиђене Предлогом статута. У случају да позвано лице одбије Комисијин позив на саслушање или се појави, али одбије да да исказ – на шта у редовном судском поступку има пуно право – „Комисија може поднети кривичну пријаву месно надлежном тужилаштву“ (чл. 17, став 8). А у члану 48 Комисија одлази и корак даље, и преузима надлежност и тужилаштва и суда, па за низ могућих ометања њеног рада наводи да ће се „сматрати да је (лице) извршило кривично дело кажњиво казном затвора до једне године или новчаном казном еквивалентном износу до 5.000 евра“, при том не објашњавајући у каквом ће се поступку то утврдити, и ко ће то уопште да утврди.

СВЕМОЋНИ РЕКОМ

Ма ни то није све. Комисија има да уређује и државне медије. Чланови 20 и 21 прописују обавезу „електронским медијима у државном власништву, односно јавним сервисима на територији страна уговорница“, да емитују „јавна слушања“ жртава и починилаца злочина, односно „тематске сесије Комисије“ о „деловању државних институција, политичких организација, културних и научних установа, цркава и верских заједница, и медија уочи и у току рата“ (учешће свих које Комисија позове је, наравно, обавезно, уз претњу казном). Државним електронским медијима је, пак, остављена могућност избора, тако што могу да одлуче хоће ли слушања и сесије преносити директно или у одложеном преносу.
Најзад, предлог Рекомовог статута (тек да се зна ко коси, а ко воду носи) даје јасне налоге и председнику државе, њеној влади и скупштини. Пошто Реком усвоји завршни извештај, наводи се у Предлогу статута, предаје га председнику који онда има да га проследи председнику Скупштине, он је у року од месец дана дужан да размотри извештај и препоруке, и то уз присуство бар једног надзорника, тј. члана Комисије. „У року од 6 месеци после објављивања завршног извештаја Комисије, влада усваја и објављује у ‘Службеном листу’ став о спровођењу препорука,“ стоји у 47. члану Предлога статута, који у наставку прописује обавезу председнику Парламента да сазове „специјалну седницу Парламента ради разматрања одговора владе и могућег ангажовања Парламента у циљу спровођења препорука Комисије“.

„Све ово је наравно правно могуће,“ прокоментарисао је Слободан Орловић, доцент на Катедри за јавно право Правног факултета у Новом Саду, „али је пре тога потребно променити Устав Републике Србије, Закон о Народној скупштини, Закон о председнику Републике, Закон о Влади, Пословник Народне скупштине и прилагодити их одредбама Предлога статута.“

Ко ће чинити ову свемоћну Комисију? Имаће 20 чланова изабраних по државама насталим распадом СФРЈ (ово подразумева и Косово. Даће три члана Комисије, као и Србија и Хрватска), које ће именовати председници, односно председништва тих држава на основу предлога селекционих одбора. У њима је квака, пошто ће чланове селекционих одбора (уз део који поставља надлежни министар за људска права) бирати „чланови и чланице Коалиције за Реком у страни уговорници“.

А чланови Комисије – овако самоизабрани међу „члановима и чланицама Коалиције за Реком“ – поврх свих наведених права над изабраним представницима народа и самим тим народима, уживаће и имунитет у ономе што чине. И то не само 20 самоизабраних чланова Комисије, већ и сви запослени у Комисији (члан 36): „У циљу очувања независности Комисије и њеног несметаног деловања, чланови/чланице Комисије и запослени/запослене у Комисији за време обављања својих функција уживају следеће повластице и имунитете:

(а) имунитет од притвора и заплене личног пртљага;
(б) имунитет од свих врста правних поступака у односу на изражено мишљење и поступање, у доброј вери, у оквиру обављања дужности; и
(ц) изузеће од било каквог ограничења слободе кретања у односу на обављање послова и задатака Комисије, те у односу на одлазак и повратак у државу у којој обављају функцију.“

Поврх свега тога, прође ли им иницијатива да постану наддржавни иследник под имунитетом, Комисију која ће нас ислеђивати финансираћемо сами. Члан 42: „Комисија се финансира из доприноса страна уговорница и донација. Доприноси чланица представљају доприносе из годишњих буџетских средстава страна уговорница.“ Плус стране донације, разуме се, на које Коалиција неће постати гадљива ни кад крене да им цури новац из буџета.

Зарад очувања здравог разума, личних слобода, устава и закона, из свега досад наведеног јасно је да би иницијатива за оснивање Рекома морала у старту да буде одбачена у свакој од екс-ју држава које су иоле аутономне у одлучивању. Србија, међутим, има и мотив више. Косово. Реком, наиме, Косово третира као самосталну државу, раме уз раме са државама насталим распадом СФРЈ; да је тако, види се и из Образложења уз Предлог статута Рекома, у којем се на више места цитирају прописи објављени у „Службеном листу Републике Косово“. Усвајање Статута Рекома у Србији, тако, значило би да Србија прихвата начин на који је Косово у Рекому прихваћено, као независна држава. Не знамо да ли је председник Тадић био свестан тога када је прошле године подржао иницијативу.

(Двери)

Ознаке: Албанија, коалиција, Косово и Метохија, ОВК, Срби, Србија, терористи, Томислав Николић, Шиптари