Прочитај ми чланак
Грешке у утврђивању болести све чешће јер лекари заборављају да причају са пацијентом. – Евиденција о погрешним дијагнозама не постоји.
Због болова у крстима и у нози, Београђанину Марку Д. лекари су одредили 10 третмана физикалне терапије, али како болови нису попуштали ни после лечења, урађен је рендгенски снимак карлице и костију који је показао присуство метастаза и примарни рак на простати. Немар је што је овај снимак уместо на почетку лечења урађен тек после три месеца, а лекар у дому здравља није пре почињања било какве физикалне терапије обавио препоручене прегледе. Узалуд сада правдања лекара да је рендген био неисправан, а да се на скенер ионако чека три месеца. Овај пацијент је изгубио драгоцено време у борби са опаком болешћу.
Биљану М. су три недеље лечили од упале плућа, да би лекари накнадно утврдили да има упалу слепог црева па је оперисана, а због погрешне дијагнозе упале пљувачних жлезди, Верица М. је испила три кутије различитих врста антибиотика, али јој бол у вилици при јелу није престајао, све док специјалиста оториноларинголог није утврдио да заправо има повреду лигамената вилице.
– Нико ми није урадио ни један брис ни антибиограм, о снимању да не причам – каже наша суграђанка.
Ово су само неки од примера погрешног лечења пацијената, а таквих случајева нажалост има много.
– О погрешним дијагнозама у Србији, као и о лекарским грешкама, због којих је дошло до смртног исхода, статистика не постоји. Погрешна дијагноза у вези је са непредузимањем одређених дијагностичких процедура. Зато оне треба да буду јасно дефинисане и ако се мере из протокола не поштују, а дође до грешке у лечењу, постоји већа одговорност лекара – каже за „Политику” дугогодишњи председник Удружења за медицинско право Србије професор др Слободан Ковачевић
Овај лекар каже да се увек грешило у постављању дијагноза, и то ће се и даље дешавати, али циљ је да се то што мање понавља.
– Један исти симптом може да буде карактеристичан за сијасет различитих дијагноза. То је детаљ у сложеном мозаику. Лекари морају максимално да се ангажују када је реч о људском здрављу и ту нас сиромаштво не може оправдати. Нећемо гледати кроз прсте оном ко није у својој ординацији прегледао пацијента и такви лекари морају да буду санкционисани – каже др Ковачевић, који се налази и на челу Врховног суда части Лекарске коморе Србије.
У Америци, статистике говоре, због лекарских грешака годишње умре приближно 195.000 људи, а у истом периоду у САД се против лекара због погрешних дијагноза и мера лечења подноси између 15.000 и 19.000 кривичних пријава
Др Татјана Радосављевић, директорка Лекарске коморе Србије, сматра да би се код нас број погрешних дијагноза и грешака у лечењу смањио да су протоколи лечења обавезујући. У Србији постоје 33 национална водича за разна обољења, али су они само препоруке за лечење.
– У закону, а не у водичима, треба само једном реченицом утврдити да су протоколи обавезујући, али зато мора да постоји политичка воља. Тада не би било места за импровизације. Водичи треба да буду написани на једној, а не на 15 страна – сматра др Радосављевић, специјалиста за плућне болести и туберкулозу.
Међутим, ова лекарка подсећа и да постоје болести са прикривеном клиничком сликом, када дијагнозу није лако поставити.
– Проблем је и што у Србији често немате све што вам треба да поставите дијагнозу: скенер не ради, па ће болесник бити снимљен када апарат буде поправљен. Врло је важно и да лекар поступа са дужном пажњом, што значи да сваки пацијент мора да буде прегледан. Не може се пацијент лечити преко телефона или преко мејла – наводи др Радосављевић.
Хирург и директор Клиничко болничког центра „Др Драгиша Мишовић”, професор др Радисав Шћепановић, међутим не слаже се са мишљењем директорке ЛКС-а.
– Протоколи су тврди, ригидни, не дозвољавају докторима да размишљају слободније. Наши доктори нису укалупљени и зато боље оперишу и више се труде око болесника. Протоколи су покриће за осигурање, незнање и грешке. Код нас лекари греше много мање него у свету – став је овог лекара.
– Постоје слични или истоветни симптоми за различите болести. Кад је у дилеми, способан лекар ће тражити друго мишљење или сазвати конзилијум. Лекар који добро размишља је важнији од сваког медицинског уређаја. Машине су помоћна средства. Столећима важи изрека да је добра анамнеза пола дијагнозе, а то је прича са болесником, значи чак ни преглед није важнији од разговора – каже др Шћепановић.
Да се данас са пацијентима не разговара довољно сматра и патолог, дугогодишњи управник Сектора за патологију Војномедицинске академије у Београду професор др Вујадин Татић, медицински специјалиста.
– Истина је да патолог најбоље види туђе грешке. Свако може да прича шта хоће, али ми патолози најбоље знамо рад сваког лекара, јер проучавамо узроке смрти и оболевања. Данас је велики проблем што се не раде аутопсије – каже др Татић.
Он сматра да млади лекари данас недовољно разговарају са пацијентима.
– Наш човек се припреми за лекара, окупа се, обуче чисту кошуљу, а доктор га онда једва и погледа, јер листа папире и саопшти шта да му се донесе од налаза. Још је наш учитељ Исидор Папо умео да каже да му не подносимо „под нос” разне „азе” и „лазе” из лабораторијских налаза, него да кажемо шта је болесник рекао: где га боли стомак, на празан или пун желудац, да ли га пече или пробада… – истиче др Татић.
