Прочитај ми чланак
(Михаил Леонтјев)
Као што је познато, пан Јанукович и његова Партија региона били су спремни да лако и радосно издају своје бираче, да Русију “пошаљу” што даље и да са Европском унијом потпишу фамозни споразум о придруживању. Али ту су се нашли бирачи којима шапућу Русија и њени шпијуни, па су почели да се мргоде и да гунђају. Зато издаја не иде ни са лакоћом ни радосно.
„Због тог притиска”, жали се шеф посланичке групе регионалаца Александар Јефремов, “у посланичкој групи почело је да ври због доношења закона о европским интеграцијама. Раније смо их доносили лакше, него што то чинимо данас”.
Саосећајући се са паном Јануковичем и његовим племенитим племством, примећујемо да он није једини који се суочава са сличним проблемима. Постоје неке земље и народи у којима лакоћу издаје кваре познати проблеми.
Српско становништво Косова и Метохије 3. новембра покварило је изборе за локалну самоуправу у “Републици Косово”, коју је на српској територији прогласио НАТО. Треба рећи да су огроман притисак на косовске Србе да одустану од бојкота вршиле власти Србије, које су у априлу у Бриселу потписале споразум који отвара пут Србији да ступи у Европску унију у замену за признање независности Косова. Део тих споразума је и предаја 70 хиљада косовских Срба који су још остали у покрајини након албанских етничких чистки.
Српске енклаве су бојкотовале изборе. У Косовској Митровици, где је на изборе изашло два одсто становника, власти Србије су организовале провокацију уз прећутну сагласност локалне полиције и тзв. посматрача, а „непознати терористи” разбили су изборне кутије и побацали гласачке листиће.
Садашњи председник Србије Томислав Николић изабран је захваљујући причи о зближавању са Русијом и обећавању прекида прозападне политике и борбе против предаје Косова. За њега су, наравно, гласали и косовски Срби.
Могуће је да Србија има неке очигледније користи од ступања у Европску унију од тупаве украјинске „асоцијације”. Међутим, издаја не може бити цена којом се плаћа ни једно и друго. То заправо нема никакве везе са издајом. Овде је заједничко нешто друго: банално врбовање – компликована смеса егоизма, каријеризма, застрашивања и уцена. Нема то везе ни са агентуром: зашто да се прља картотека? Куд ће он, рођени, да се дене?
Засад је, за разлику од Јануковича, још рано да се саосећа са Николићем. Мада, само Бог зна како се све то може завршити. Јер, Србија је то. Његовог претходника Ђинђића су упуцали „поред плота”.
(Нови стандард)
