Прочитај ми чланак
Када изговоримо реч – породица, асоцијације могу бити поприлично разнолике. Међутим, некако, већина нас помисли, поред свега и пре свега на васпитање, децу, сигурност…
Васпитање. Примећујем колико лако изговарамо ту реч, а толику тежину поседује, кроз бројне аспекте! Свеукупност васпитања, Владика Николај Велимировић објашњава овако: „Дужност је родитеља да не сматрају децу своју за искључиву својину своју, но да их васпитавају мало за себе, а доста за друштво“. Ако се ослонимо на ову мудро изговорену реченицу, онда васпитање мора бити стварање, тј. „градња“ човека за сложен живот у заједници са другим људима.
Шта је оно, што одрасли треба да развију код деце, како би она постала темељем чврстог друштва? Поред уљудности, искрености, праведности, на ред долази рад и марљивост. Рад је основ, стуб живота, стварања и перманентног одржања људи! У прилог томе потребно је озбиљно приступити радном васпитању, још од најранијих дана развоја детета.
Чим нови живот наступи, сазнања о свету новорођенче почиње стицати у самој породици. Дакле, шта може зауставити „ветар“, који дува на свим пољима нашег друштва и дрма основе, свега што је ваљано? То је засигурно, чврста породица, са добром потпором, насталом радним васпитањем.
Живот нас усмерава на компликоване и тешке ситуације, а свакако и на оне, које нам причињавају задовољство. На самом почетку развоја личности, оно што посве малом детету (од годину или две), причињава срећу је потреба за самосталним обављањем неких њему знаних активности. Тако све и почиње. Почињу детињи пориви за самосталношћу и исконске жеље за потврђивањем умећа, својственим човеку. Бринемо ли ми о томе, на који начин да такве потребе развијамо и употпуњавамо или се упињемо, већ на том почетку, да урадимо све уместо деце? Оправдања, да су у том периоду наша чеда исувише мала да обаве неки послић сама, постају нам осуда, коју ни не примећујемо, не видимо да смо угрозили прво исконско хтење да дете по природи постаје мислено, радно и биће које ће доприносити заједници.
Правилно припремање за самосталан живот и рад, подразумева и давање личног примера од стране родитеља! Да, делује тако подразумевано и јасно, но међутим… У току развоја друштва и цивилизације уопште, десило се следеће: хлеб дете ујутру види у некој кеси – некако је већ доспео у кућу, млеко је у неком паковању, увече вечеру неко доноси, играчке су добијене на поклон, ту су цртани филмови и игрице, јер су родитељи уморни да читају деци, остао је неки неред, па ће се завршити сутра – нема се воље… Све ово деца прихватају као саставни део живота, али они и не знају да немају прилику гледати процесе прављења било чега: хране, играчака…Самим тим не могу довољно поштовати продукте туђег залагања, а могу наћи оправдање за своју улењеност, немајући у самој породици пример, да се барем понекад нешто самостално ствара. Због темпа живота, много тога је заборављено.
Хајде да нађемо „излаз“ из зачараног круга на начин, који нам је у оваквим условима живота доступан. Истина, морамо се помучити, како бисмо озбиљно приступили гајењу навика о постојању и могућности човека, као разумног бића, коме је дата способност креирања. Иако делује чудесно и недостижно, није тако тешко. Дакле, најпре можемо да покушамо да се вратимо потребама детета, пратећи његове исконске развојне радње и покушаје, па му само помоћи да развије радне навике. Задатак је, уствари да ослушкујемо децу, природу и у породичне домове вратимо мало заједништва кроз рад.
Покушајмо свему приступити разумљивим речима и стрпљењем, кроз једноставне радње, које су деци могуће и тако им обликујмо радне навике. Како? Није много компликовано, јер је породица сама по себи сложена структура у којој увек можемо наћи задатак за сваког члана. Подсећам још једном, немојмо уместо деце обављати оно што они, заправо могу. Ако дете нешто поломи или направи неред, потребно је обавезати га да само покупи, очисти или сложи, оно што је због детињег немара изгубило форму. Затим, деци треба давати свакодневне рутинске обавезе, као што су слагање својих ствари, намештање кревета, изношење смећа, брига о некој животињи… Наравно, у почетку ћемо их упућивати и подсећати, само морамо бити доследни, како би одређене активности постале њихова рутина. Добро је најмлађим члановима допустити да имају паралелну активност са одраслима и на тај начин помажу кроз игру (ако родитељ прави тесто, дете може обликовати глину…). Важно је да дете зна, да после било каквог рада среди радно место, на коме је имало активност (скупљање играчака по завршеној игри, склањање судова после јела, чишћење радног стола после писања задатака…). Код свега поменутог родитељи морају бити смирени, уљудни и доследни, да деца не би осетила, како уствари није важно иако нису урадили, оно што су се са родитељима договорили. Веома је битно подстицати најмлађе у тачности и истрајности, да било који посао уради комплетно и до краја. Међутим, дешава се да дете за неки задатак, нема довољно умешности, е тада ми прискачемо у помоћ, показујући примером, да је и заједнички рад веома користан и пожељан.
Постоје тренутци када сви у породици могу бити окупљени око истог задатка, проблема или ситуације. Тада тако треба и да учинимо, ако је могуће да се заједнички бавимо проблемом (скупљање лишћа у дворишту, уређивање стана после кречења…), онда је набоље да се цела породица окупи и формира код млађих осећај снаге заједништва у раду.
Једна од најважнијих подстицајних активности је брига о другом члану породице. Упутимо децу да посматрају када је неко уморан, прискоче у помоћ, када виде да је други члан породице заокупљен тешким послом, нека понуде своје залагање. Дешава се да се неки укућанин разболи. Тада треба код деце развијати потребу да болеснику угоде на начин, који му одговара и који је у том тренутку неопходан. Деца су способна бринути о некоме ко је слаб у одређеном тренутку. Док проводе време са чланом породице, који болује, веома добро могу развити саосећање према датом стању и осећати се важним, јер помажу (поново битна карактеристика развијања љубави према раду).
Претпоставимо да можемо бити упорни и стрпљиви и сваку радњу уобличавати, тражити јој практичност и смисао, а оно што је најважније укључити децу у рад, пратити шта могу и обавезно по завршеном задатку коментарисати, хвалити и придавати важност њиховом учинку, како би се „родило“ задовољство због обављеног посла. У човековој је природи радост због постигнутог успеха, мотивисаност да се тај добар осећај понови и пружи вољу. Зато немојмо ускраћивати те дивне радости онима, који тек сазнају животне тајне, тако што радимо уместо њих, за њих и ван њиховог видокруга. Врло је важно знати да, срећно детињство не значи – празно детињство!
Биљана Миленковић, професор разредне наставе
(Двери српске)
