Недавно смо били на венчању. Церемонија је отклизила на Шопеновим нотама у предивној art nouveau сали на Излингтону, једној од општина северног Лондона. Као и код нас, церемонију је следио пријем.

Пет минута хода довело нас је до ‘гастро паба’: модернизоване верзије енглеске крчме, и даље са старим дрвеним подом, али са атмосфером ре-инжењерисаном у квалитетније гастрономско искуство; препелице и много француских речи у јеловнику, уместо подгрејаних кобасица и бургера.

Наши увенчани пријатељи нису интелектуалци, ни академици, нити било ко други са израженом тежњом ка пренаглашеној софистикацији. Нико ко ствари жели да ради другачије. Нико ко се прави фин. Само обични млади енглески пар намеран да свој диван дан подели са пријатељима и родбином. Обично енглеско венчање у мање-више обичном пабу.

И вероватна увреда за традиционалне српске госте жељне одласка на ‘свадбу’. Места за седење није било за све; музика је ишла са ЦДа (касније је, сат времена, свирао џез трио); храна је стигла после сат времена, као шанк бифе од пет-шест великих тањира са салатама, димљеним лососом, танко сеченом говедином и канапеима. Да се послужи, чекало се у реду. Многи су јели стојећи, јер су столови били заузети. Нико се није жалио.

Ако је Света Моника заштитник стрпљивих, онда је Бахус бог српских традиционалних свадби. Оних испод шатора, оних у друштвеним мензама и у приградским кафанама, оних ковитлаца разгласног ‘фидбека’ и мокре врућине, са осољеним пазусима и ледјима, са мокрим челима брисаним салветама или ћошковима од столњака, са музиком која мора да се мрда, да придје, да изадје у народ, да стане у сред кола, измедју столова или на сто, да покаже бутину, да промеша задњицом, да тутне паре у деколте или их залепи на чело…

Енглези то немају не зато што су финији, или што су циције, или их је срамота простаклука, или зато што су емоционално фригидни. И они воле да пију. И у Енглеској има простаклука и кича. Оно чега нема су наше свадбе. Нема их зато што Енглези мрзе идеологију, и малу и велику. Потпуно предавање индивидуе тренутку, колективу, махнитом искључењу мозга им није природно. Енглези не воле заносе и велике моменте. Енглези су Хобити.

Њихов поглед на свет је више уздржан него рационалан. Емпиријски. Опрезан. Осећају они јаке емоције, о да!, али сматрају да ретко када нешто добро произилази из индивидуалног и колективног самозаборава. То им је разочаравајуће и неодговорно препуштање одговорности према себи и другима чистом случају, издаја комплексности и величанствености разума. Уживање је дивно, али само док није тежак рад са неизвесним последицама.

Енглези имају слободу и индивидуално поштовање, блам и брука ‘од света’ је тудја територија. Зато имају мало разлога да беже у заборав.

(Башта Балкана)

Ознаке: Енглеска, свадба, Србија