Прочитај ми чланак
Ментално стање Сузане Новаковић, рођене у ратном Вуковару, погрешно је процењено. Данас је у хранитељској породици, чита, сабира, има фејсбук профил и две године чека личну карту.
Када је дошла код нас, у октобру 2011. године, Сузана је умела да броји до пет. Није јасно причала, посебно кад брза. Није умела да изговори љ, ћ, ч, ж, ш… За хлеб је говорила „клеб“, а за длаку „глака“. Кад би је хранитељица исправила, рекла би да ће звати Кулину да провери како се каже.
Горица Селаковић, осим своје две ћерке и Сузане, брине као хранитељка о још двоје деце.
– Не можете да замислите како су то добра деца, неко би такву само могао пожелети.
Да човек не поверује да су родитељи могли да их оставе. Наравно да није лако одгајати петоро деце, али кад видите како се уложени труд исплати, срце вам је пуно.
Да имамо пара, сигурно бисмо супруг и ја и усвојили дете – каже Горица, и додаје да јој је највећа жеља да Сузана сада добије документа, па да може спокојно да је води у посете код својих, у Босну.
Овако из угла хранитељице Горице Селаковић из Прибоја изгледа долазак Сузане Новаковић у њихов дом, три месеца пре него што ће напунити 18 година. Она је првих 17 година живота провела у Дому за децу ометену у менталном развоју у Кулини. Била је жртва стручне грешке.
Рођена је у ратном Вуковару 1994, тешка једва 900 грама. Мајка јој је из Босне избегла у Хрватску. Због лошег здравственог стања пребачена је у болницу у Нови Сад, а кад мајка одбија да је види, после пола године смештају је у Кулину.
– Рекли су ми да је тамо била грешком, да су стручњаци погрешно проценили да има тежак поремећај, док је он у ствари лак. Када је дошла, понашала се чудно. Ходала је и причала сама са собом, викала. Као деца у дому. Кад изађе на улицу, скретала је пажњу на себе. Циљ ми је био да се адаптира. Данас је као вршњаци. Научила је ћирилицу и латиницу, прати филмове са титлом, препознаје бројеве до неколико хиљада – прича Горица.
Сузана је имала жељу да учи. У Дому је био дефектолог који је рекао да треба да учи математику, али нико није хтео да јој помогне. Када је инсистирала, говорили су „сутра“. А сутра никад није дошло.
Драстична разлика видела се већ после пола године од изласка из дома. Рад са логопедом и хранитељима уродио је плодом. Данас сабира бројеве са подвлачењем. Одузимање јој иде теже, па јој то отежава и руковање новцем. Зна колико која новчаница вреди, али не може да израчуна кусур. Воли лепо да се обуче, уме да се нашминка, има фејсбук профил и слуша музику на Јутјубу.
– Врло брзо је схватила како да се сналази на компјутеру, без обзира што су команде на енглеском. Додуше, има проблем са оријентацијом у времену, па нисмо почеле да учимо кување. Мени је најважније да заврши неку школу – прича хранитељица.
Сузана је са 18 година примљена у специјалну школу, јер у Прибоју не постоји вечерња. Када напуни 26, специјална комисија одлучиваће да ли је у стању да брине о себи. Ако добије зелено светло, завршиће школу, наћи посао…
За 4.417 малишана у Србији је на крају прошле године у хранитељским породицама било 4.417 деце, од чега половина узраста шест до 14 година.
Према речима Нене Дармановић, Министарство пружа подршку хранитељским породицама преко регионалних центара за породични смештај.
У међувремену, проблем је што већ две године нема папире, осим избегличке легитимације. У изводу стоји само име, презиме и датум рођења, али не и јединствен матични број. Нема држављанство. Кад Горица пита за документа, добије одговор „у процедури је“.
Сузана није расположена за разговор с новинарима, али је рекла Горици да би волела да објавимо да је љута на мајку. Зна и да има сестру и брата. Када је са мајком причала телефоном, пустила је на спикерфон. И питала: „Зар се ниједном за 18 година ниси запитала како сам?“ С друге стране се чуло ледено: „Нисам.“
За погрешу процену менталног стања Сузане Новаковић и за њених уништених 18 година живота нико неће одговарати. Како нам је објаснила Нена Дармановић, инспектор социјалне заштите (јер, управо је инспекцијски надзор открио Сузану у Кулини), ово није усамљен случај:
– Деценијама је једини модел збрињавања институционални смештај, па се професионалци не могу окривити за одлуке, јер је то готово једини понуђени облик заштите на који се могло рачунати. Систем се мења, установљени су нови принципи везани за збрињавање корисника. Циљ реформе, када су деца и млади у питању, а посебно деца са сметњама у развоју, јесте да буду збринута у што мање рестриктивном окружењу, у што стимулативнијој средини, са циљем развоја и одржавања развијених потенцијала.
Министарство рада, запошљавања и социјалне политике, у сарадњи са центрима за социјални рад и старатељима, годинама ради на пажљиво припреманом премештају деце из институција у хранитељске, односно сродничке породице. За хранитељство смо, наглашава Дармановић, добили и позитивне међународне оцене.
