Прочитај ми чланак
Било је увек промашаја у трансферима, било је током Звездиних славних деценија много играчких мирића који су били најбољи у свом селу, али неупотребљиви под јарким светлима рефлектора у чувеној Рупи изнад Аутокоманде, било је много оних који су отишли да срећу траже другде или потпуно нестали с радара, али није било овакве најезде, праве елементарне непогоде, разорног урагана незналица и извиканих полуталената.
Чуди ме да се МОЗЗАРТ Спорт тога још није сетио: отвориш листу, погледом окрзнеш ону девојчицу која увек има неки коментар, брзо прескочиш сатницу и дођеш до чувених Специјала. „Нова игра“, пише испод препознатљивог логоа, тамо негде између квоте на број корнера на мечу Арсенал – Евертон и првог аута на Јунајтед – Њукасл: „Погоди дезертера: Који ће следећи члан Црвене звезде тражити раскид уговора?“
Па каже: Филип Касалица, квота 1,45; Новак Мартиновић – 3,50; Абиола Дауда – 4,50… И све тако до последњих на листи: Драган Џајић – 100; Зоран Стојадиновић – 2.500…
(Напомена: игра се не може везивати с другим играма, али играчи могу…)
Ова би пародија на највећи српски фудбалски клуб била сасвим прикладна после потоње вести која је стигла са Маракане: Марко Мирић затражио је, после Младеновића, Кировског и Вешовића, прекид сарадње са Звездом због неизмирених дуговања.
Има она народна о жаби која је видела како поткивају коње…
Мирићев иступ и његов вероватни одлазак у прву албанску или другу бугарску лигу – одакле ће се гарант јављати неком свом ортаку из спортске штампе и убеђивати нас како тамо теку мед и млеко и како су они много бољи и организованији од Србије, „а тек што им је инфраструктура…“ – неће наудити Звезди, јер није он кадар да испуни чак и садашње Звездине стандарде који углавном нису виши од подшишане траве на стадиону.
Уосталом, када брод тоне, прво се спасава нејач, а Марко Мирић у фудбалском смислу то свакако јесте…
Па ипак, није тај дечко крив што је Звезда постала српска и регионална српдња. Наравно да он није требало ни да задужи Звездин дрес, али га је, ето, добио, скоро на поклон: као када, кад смо већ код клађења, погодиш на тикету три утакмице из двојке у кеца – истина, ниси се надао, али си ипак уплатио. Тако се и имењак Мирић није надао да би могао да се икада назове Звездиним фудбалером, али је ипак тренирао и сада смо ту где смо, и он је ту где је, бар још који дан…
Зато је Мирић најмање важан. Неко му је понудио уговор, он је тај уговор потписао, потписала га је и Звезда и ако плата не буде када треба да буде, као и у свакој фирми, радник Мирић – као и радници Младеновић и Вешовић пре њега – има право да тужи газду и оде из предузећа… Па макар се то предузеће звало и Црвена звезда, првак Европе, макар и било познато широм планете.
Мирић и њему слични само су последица елементарног непознавања Звездине историје, духа звездаштва, но понајвише дилетантизма оних који су, на нашу несрећу, добили мандат – или неколико мандата – да воде Звезду.
Било је, наравно, увек промашаја у трансферима, било је током Звездиних славних деценија много играчких мирића који су били најбољи у свом селу, али неупотребљиви под јарким светлима рефлектора у чувеној Рупи изнад Аутокоманде, било је много оних који су отишли да срећу траже другде, или потпуно нестали с радара, али није било овакве најезде, праве елементарне непогоде, разорног урагана незналица и извиканих полуталената, доведених по ко зна чијој препоруци, на ко зна чију реч, у ко зна чијој менаџерској агенцији…
Ако се овако настави, Црвена звезда ће остварити вишегодишњи сан свих својих навијача. За њу ће убудуће играти само они који су ту због Звезде, само они који су, кад год се деси неки Мирић, говорили да они не да би за Звезду наступали џабе – јок, шта ти је, они би и платили, само да могу да истрче кроз тунел и осете свети пашњак под крампонима.
Али ако ништа друго, они макар не би мислили да су у било ком предузећу…
(Моцарт)
