Прочитај ми чланак
Пре 160 година на данашњи дан, у селу Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855, је рођен велики српски војсковођа војвода Живојин Мишић. Он је био један од навећих српских војсковођа свих времена. Најпознатија његова победа је Колубарска битка која се у свим војним школама у свету изучава као јединствен пример генијалне војне стратегије ђенерала Живојина Мишића, команданта Прве армије Војске Краљевине Србије.
У данима када је свет очекивао потпуни слом Прве армије српске војске која се супротставила далеко надмоћнијој аустроугарској солдатески под командом Оскара Поћорека, Прва армија је након само три-четири дана одмора и реорганизације кренула у неочекивану контраофанзиву и до ногу потукла армију црно-жуте монархије.
Одлуку да 28. новембра 1914. године привремено повуче делове Прве армије са линије фронта на Сувобору, где је трпела велике губитке, али и одлуку да већ 3. децембра крене у контранапад, ђенерал Живојин Мишић донео је у згради Окружног начелства у Горњем Милановцу, одакле је командовао ратним операцијама на овом делу фронта.
Одлука ђенерала Мишића, која се касније показала историјском, у првом тренутку није наишла на одобравање Врховне команде српске војске, а посебно војводе Радомира Путника, начелника штаба, о чему сведочи непријатан телефонски разговор између ђенерала Мишића и војводе Путника обављен у вечерњим сатима 28. новембра 1914. године. Разговор је трајао нешто више од сат и по и окончан је после поноћи.
Спор Мишића и Путника о повлачењу српске војске прибележио је мајор Светислав Милосављевић и по том запису, о којем се дуго ништа није знало, разговор се одвијао овако:
– Господине војводо, повлачим трупе западно од Горњег Милановца на Липе-Мрамор-Шарани – говори Мишић на телефону војводи Путнику.
Начелник штаба, Путник, веома љут:
– Јесте ли здрави и при свести?
– Јесам, фала Богу.
– Како смете то да радите? Ко вас је овластио да се коцкате са судбином Србије?
– Моја савест. Чиним све што је потребно за спас Армије и добро Отаџбине.
Начелник Путник га подсећа на последњу наредбу Врховне команде и додаје:
– То не смете нипошто чинити!
Војвода Мишић на положају
Војвода Мишић на положају
– То ја морам радити, јер ми диктирају прилике. Хоћу да доведем у ред своју армију и да је спремим за напад!
Војвода Путник је запретио ђенералу:
– Ја ћу вас на суд!
– То можете – одговори Мишић. – Можете ме и сменити, али моје дивизије не можете задржати од покрета, нити мене одвратити од ове одлуке. За све што радим примам на себе пуну одговорност.
Тон Путниковог говора постаје блажи:
– Па, знате ли нове положаје?
– До исцрпних детаља. Бар неколико дана и ноћи да наш војник не види Швабу, да га не чује, да заспи у миру и тишини. Да се наједе, окрепи, огреје. Да може да потрчи узбрдо.
– Још чињеница, Мишићу, још!
– Победиће онај ко брже могао да истрчи на ћувик и дуже да маршира, дуже да остане на снегу. А то ће бити Прва армија, јамчим вам главом!
– Велик је то ризик, мој Мишићу, ризик после кога следи предаја. Одмах повуците наређење о повлачењу!
– То не могу да учиним. Не могу, нити хоћу – био је категоричан ђенерал Мишић, након чега је прекинута веза.
После десетак минута, телефонски разговор је настављен претњама војводе Путника:
– Ви имате да слушате наредбе Врховне команде!
Мишић се наљутио и опсовао нешто, па је наставио:
– Нећу, у овом часу, никога да слушам, кад радим посао за који сносим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при томе. Дајте команду коме хоћете: али, докле ја командујем Армијом, има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу – био је изричит ђенерал Мишић.
Након овог разговора, војвода Путник је прихватио да изда наредбу о привременом повлачењу Прве армије, а већ после неколико дана, 3. децембра 1914. године, ђенерал Живојин Мишић је издао наредбу о Рудничкој офанзиви српске војске која је протерала аустроугарску армију преко Дрине.
У овој ратној операцији која се сматра једном од најбриљантнијих у Првом светском рату, српска војска је задобила велико поштовање, ђенералу Мишићу је додељено звање војводе, а његов противник Оскар Поћорек је смењен и на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.
Почаст јунацима
Кад је аустроугарска војска поражена на церу и Колубари, немачки цар Виљем Трећи је рекао:
„Учинићу част Србима, јер ћу на њих послати једног Фон Макензена“. Аугуст фон Макензен у јесен 1915. преузима команду над здруженим немачко-аустријским снагама на српском фронту. Пошто је освојио Београд, Макензен наређује да се сви српски браниоци сахране уз највеће војне почасти. На споменику, који и данас стоји над масовном гробницом у Топчидеру, стоји уклесано на немачком и српском језику: „Овде почивају српски јунаци.“
Занимљиво је да је горњи споменик браниоцима Београда исписан немачким и српским писмом – српском ћирилицом. Тада се знало да Срби имају само једно писмо и противник је то поштовао. Немачки фелдмаршал фон Макензен је поштовао писмо српског народа!
