На управо завршеним Олимпијским играма у Лондону, српски репрезентативци су освојили четири медаље: једну златну, једну сребрну и две бронзане.
У јавности се такав коначни резултат сматра разочаравајућим, с обзиром да се од најбољих српских спортиста очекивало барем дупло више медаља. И премијер Србије је тим поводом рекао да би требао да се промени однос према спорту у земљи, и истовремено је најавио да тек предстоје разговори о томе да ли је проблем у новцу или у нечем другом.

Заиста, какав је однос између врхунских спортских резултата и уложеног новца? Другим речима, да ли је спорт, као некада у прошлости, искључиво ствар физичке издржљивости појединца и његове воље за победом, или у данашњем времену количина освојених медаља директно зависи од финансијских и материјалних средстава која су потрошена на припреме и мотивисање спортиста?

За почетак, осврнимо се на услове у којима су тренирали наши спортисти. Ти услови су много скромнији од других, богатијих земаља, и стога по речима истакнутих спортских радника, не треба кривити спортисте за неиспуњена велика очекивања, него треба другачије и боље организовати систем функционисања спорта у Србији. Чињенице говоре да су спортски најуспешније управо оне земље које имају изразито развијену економију. Према томе, сасвим је очигледно да је од кључног значаја стварање одговарајућих услова за тренинге, а то пре свега подразумева спортске хале и могућности вишегодишњих припрема.

И примери других земаља углавном показују да постоји нераскидива веза између материјалног стања у области спорта и постигнутих резултата.

На пример, Грчка која се налази у врло незавидној финансијској ситуацији, одлучила се на мере штедње у спорту, па је на ове олимпијске игре због кризе послала у Лондон за трећину мање спортиста него на прошлим играма, што се одмах неповољно одразило на њихов крајњи биланс, јер су освојили само две медаље, и то бронзане. Иста судбина је задесила и Бугарску, земљу која се налази међу најслабијим економијама унутар Европске уније, која је такође освојила само две медаље, што се сматра њиховим најслабијим учинком у последњих педесетак година.

 Иначе, земље које су освојиле највише медаља, поред идеалних услова за тренирање, углавном су имале и вредне новчане награде за своје освајаче медаља, али највећи мотив, поготово за спортисте из западних земаља, ипак је представљала могућност милионских зарада у складу са уговорима које су потписали са приватним спонзорима.

Што се тиче Русије, тамошњи спортисти су постигли боље резултате него на прошлим играма, те их је по повратку у Москву, на Црвеном Тргу чекало изненађење, с обзиром да је сваки од 82 освајача медаље, добио аутомобил марке Ауди. Укупно је, због учесника у екипним спортовима, подељено 129 скупоцених аутомобила. Осим тога, сваки добитник златне медаље ће добити и 130.000 долара, а много веће награде их чекају од локалних органа власти. Слична је ситуација и у Казахстану, где сваки златни олимпијац треба да добије четврт милиона долара.

Свакако да је од великог значаја за будућност српског спорта одлука владе да новчаним износима награди и наше освајаче највиших олимпијских одличја, као и то да се додели стан јединој златној репрезентативки Србије. Међутим и даље остаје утисак да се ствари у домаћем спорту одвијају стихијски и без дугорочне стратегије, која би обезбедила свеобухватне услове за тренирање.

 На жалост, чини се да су неповратно прошла времена када су се од спортиста могли очекивати највиши домети искључиво на рачун њихове самоуверености и патриотизма. Све више се показује да је главни предуслов спортског успеха постало новчано и материјално улагање у њихове дуготрајне припреме.

 То конкретно значи да ћемо поново моћи видети српске спортисте у нешто већем броју на олимпијским победничким подијумима тек онда када се и наша национална економија подигне макар за неколико степеника навише.

(Глас Русије)