Против кога није волео да игра, зашто Дражена нико није могао да чува, због чега је Леброн Џејмс феномен, која му је омиљена екипа коју је водио, а ко најбољи играч кога је тренирао, само за Телеграф прича најтрофејнији европски тренер.

Жељко Обрадовић у другом делу ексклузивног интервјуа за Телеграф прича о најбољим екипама и играчима које је водио, против кога му је било најтеже да игра и зашто, с ким је од својих бивших играча у свађи, а по први пут објасниће и зашто га зову Жоц.

Јутјубом круже снимци како понекад убацујете у кош. И даље вам иде добро.

– Играмо мало на тренингу Влада Андроић и ја оно што смо некада звали “Американка” или “Американац”. Понекад се шутне 20-30 шутева док играчи не изађу на тренинг, али ништа посебно. Физички сам активан у другом смислу, али не што се тиче играња кошарке.

На Јутјубу сте такође звезда, у позитвном смислу, по миксовању српских и енглеских речи за време тајм-аутова или приликом расправа са записничким столом. Увек додате оно наше “бре” на крају.

– За време утакмице си под страшном тензијом и набојем и онда није лако да се човек контролише у сваком тренутку. То просто излази из мене, моја комуникација с играчима је на енглеском, с једним помоћником причам на српском, с другим на шпанском, ту су и судије на језицима које говорим, тако да дође понекад до конфузије. Немам никакав проблем с тим, може да буде чак и симпатично.

Не трпим неправду. Импулсиван сам, неправда ме страшно погађа и онда одреагујем. Моја једина жеља је да играчима помогнем и ако некад и употребим неку ружну реч, они знају да им не мислим ништа лоше и да то није лично. Напротив. Ја сам ту због њих, да сви заједно будемо бољи и да тим победи. Имам ћерку у узрасту многих од њих и зато често волим да кажем да су ми као деца. Стварно то осећам и мислим.

Да ли вам смета што су микрофони свуда око клупе на тајм-аутовима?

– То је велика глупост! Зашто би неког занимало о чему тренер и играчи причају, па се још нађу неки паметњаковићи да о томе суде?! Позивам ту господу да дођу на клупу и пробају да се баве тренерским послом, да видимо ту њихову културу, финоћу и мирноћу док су под стресом! Да вас питам: што не ставе микрофоне на седнице Владе или код вас на посао, па да и ми остали чујемо о чему се тамо прича? Зато што је то будалаштина!

ПРОЧИТАЈТЕ ПРВИ ДЕО:

ОБРАДОВИЋ: Ђорђевић и Даниловић нису причали, али су се читали најбоље на свету! (1)

Радиш годину дана, играш финале, све стаје у један тајм-аут и акцију после тога и неко ти због тога налази ману! Па, где то има? Сви смо негде постал Велики Брат и то не да није добро, него ништа не ваља! Ево, сад док радимо овај интервју, неколико особа је пришло и тражило аутограм. А да ли се извинио неко од њих што нас прекида?

Није! Сви мисле да си ти, само зато што си јавна личност, доступан кад год се коме прохте. Изађем у ресторан, останем до два иза поноћи, приђе неко, замоли да се сликамо, ми се сликамо и пет минута касније ја сам на Фејсбуку с коментаром:

“Ево га Жељко Обрадовић банчи у кафани у пола ноћи!”

Вратимо се мало у ваше играчке дане.

– Годинама сам играо у Борцу с кумом Владом Андроићем, сада мојим помоћником у Фенеру. Кад се сетим неких припрема на Златибору, у чувеном мотелу “Ловац”… По 15 дана не видиш лопту, пробуде те у 6 да трчиш, после 45 минута се враћаш у хотел, не знаш ни како се зовеш, мало легнеш, а онда поново трчање и само трчање по цео дан. Теретана су биле оне шипке с бетоном на крајевима. После тога су нас двојицу звали “теријери”, јер смо играли страшно агресивно (смех). Мени је симпатично и данас кад се сетим тога.

И онда прелазите у Партизан?

– Да, Грба, Савовић и ја, пре тога и Бобан Петровић и Мишко Марић, дочекали смо Паљу, Дивца, Салета Ђорђевића, касније Даниловића, Накића, Пецарског… Сви они су били страшни кошаркаши, уживање је било играти с њима. Јако важно ми је било што ме Дуда Ивковић позвао 1988. у репрезентацију за Олимпијске игре у Сеулу, односно 1990. на Светско првенство у Аргентини. У тим екипама су били и Дражен, Тони, Рађа, Здовц, све сами екстра играчи. У каријери ми је пуно помогло то што сам играо с великим људима.

С ким сте волели да играте, а кога никако нисте волели са супротне стране терена?

– Ја сам био играч који се подређивао тиму. Кад је требало да се чува неки противник, ту је Жељко.

Па није баш тако, памте се и ваше тројке с високим луком…

– Било је у тим генерацијама много незгодних играча. Покојни Дражен, њега готово да нисте могли да чувате, толико је добар био. “1 на 1″ га је било страшно тешко држати, скоро немогуће. Онда, Перасовић из Југопластике се опасно кретао без лопте, пун енергије, није стајао. Пераса си морао да пратиш у стопу, иначе побеже док трепнеш. Зоран Радовић је био један од првих играча који је студирао у Америци, па је одатле покупио да стално иде на скок у нападу. То није било уобичајено за наше спољне играче тог времена. Зато си морао да будеш концентрисан, да га градиш. Поповић из Задра је био феноменалан шутер. Ма, било је пуно добрих играча…

Која је ваша омиљена петорка саиграча с којима сте играли?

– Дражен, Тони, Рађа и Дивац, ту је и Паспаљ. Не треба заборавити ни Партизанов тим из тих година. Кад нешто волиш, онда ти остане у сећању за сва времена.

А на коју сте титулу најпоноснији у каријери?

– Уз све ово што сам освојио и као играч и као тренер, посебно сам поносан на једну титулу – јуниорски првак Југославије с Борцем из Чачка 1979. Био сам капитен генерације у којој је био и Марко Ивановић.

Можете ли да саставите петорку играча које сте тренирали?

– То је још теже! Тренер сам 23 године, могао бих да направим бар пет петорки са екстра, екстра играчима.

Да издвојите бар једног? Можда Дијамантидиса?

– Па, добро, с њим сам радио најдуже. Пођимо од Саше, једног и другог, у Партизану, па онда Виљакампа, Корни Томпсон и браћа Жофреза у Хувентуду, па Сабонис и Арлаукас из Реала, Ребрача, Рики Питис и Вилијамс из Бенетона, Алвертис, Дијамантидис, Бодирога и опет Ребрача у Панатинаикосу… Па Џони Роџерс и Мидлтон, Лазарос Пападопулос…

Репрезентацију да и не помињемо…

– Знате, многи заборављају да сам водио репрезентацију на седам такмичења и да смо на пет освојили медаљу. Али, сви зато воле да се сете Новог Сада и Атине. Никад нисам бежао од тога, али ми смо 1996. играли 30 минута с дрим тимом у Атланти, а онда су нас прегазили у финалу ОИ. Па злато 1997. на ЕП у Барселони, 1998. смо отишли прежаљени на Светско у Атину, а вратили се са златом. Онда 1999, на припремама сам имао три играча у Солуну, јер је било бомбардовање. Само ми знамо шта смо преживели и како смо играли четвртфинале и полуфинале без два плејмејкера, Обрадовића и Луковског, и успели да освојимо бронзу, која је доживљена као катастрофа…

И онда после тога два лоша резултата, које сви памте. У сваком случају, презадовољан сам оним што сам урадио у репрезентацији, наравно, заједно са играчима. После Новог Сада сам преузео одговорност и од тада више не коментаришем рад националног тима. Дао сам све што сам могао да дам.

Враћам вас на играче.

– У тим екипама сви су били екстра играчи. Вероватно је најбољи тим који сам икад водио онај са ОИ 1996: Ђорђевић, Даниловић, Паспаљ, Савић, Дивац, а на клупи Саша Обрадовић, Берић, Лончар, Бодирога, Ребрача, Топић и Томашевић. Лако је било тренирати те момке, али има и оних који нису били у жижи јавности и који су радили друге корисне ствари за тим, попут Стевановића, Драгутиновића, Шилобада, Накића, покојног Шарића, па до свих осталих, условно речено “водоноша”, који су били стравично важни за све моје тимове. Увек сам посебно волео такве играче.

Скоро сте рекли да бисте радо водили грчку или турску репрезентацију. Откуд то?

– То нема везе са истином! Био сам запањен како су поједини медији интерпретирали мој интервју с чувеним грчким новинаром Василисом Скунтисом. Тако нешто нити сам рекао, нити тако нешто мислим – ни тада, ни данас. Ја сам тренер Фенера и моја размишљања су искључиво везана за овај тим.

Има ли играча с којима нисте остали у добрим односима? У једном интервјуу за грчку телевизију прилично вас је разљутило питање о Спанулису.

– Били Спанулис и Јака Лакович су једина двојица мојих играча с којима данас не разговарам. Они знају зашто. Дали су обећање да ће одговорити на понуду тима који сам тад водио и никад се више нису јавили. Имам максимално поштовање за њих, два изванредна професионалца, пример кошаркаша који су посвећени свом послу, увек у сали, увек на тренингу…

Желим им све најбоље, али не разговарам с њима. Кад ми даш реч, држим се тога. Да су дошли код мене и рекли: “Одлука је другачија”, никакав проблем не би био. Уосталом, толико је било момака који нису желели да продуже уговор или да уопште дођу у мој тим. Не, њих двојица се нису ни јавили, нису испоштовали реч, и ту почиње и завршава се сва прича.

Пар питања и о НБА. Најпре сте говорили – никад тамо, а онда сте отишли у камп Детроит Пистонса и схватили да бисте ипак могли да се нађете на клупи једног од тимова у најјачој лиги на свету. Како сад размишљате о томе?

– Објаснио сам већ да су они хтели да идем на интервјуе тамо, на шта нисам пристао. Зна се ко сам и шта сам, па ако вам се допадам, ту сам, дођите ви код мене. Нисам сигуран да је НБА прича, што се мене тиче, реална у овом тренутку. Налазим се у клубу који је одлично организован, имамо сјајне услове, пуну дворану и верне навијаче, тако да сам до даљег у Турској. С друге стране, Џорџ Дејвид из Америке је био у нашем стручном штабу у Панатинаикосу, био је практично наш скаут. Мој бивши помоћник Итудис је често ишао у Детроит, добро смо сарађивали с Џоом Думарсом. Сјајно је било седети по цео дан с људима који воле кошарку и причати о њој.

Шта сте видели у Америци? Колико се њихов начин рада разликује од овог овде?

– Тих неколико месеци је било феноменално, практично смо били део тима. Ипак, кошарка је свуда иста, убацује се поен више или се прима поен мање. Разлика је у организацији, тамо је све много лакше, бизнис је већи. Али, игра је иста. Мораш одбранити кош на својој страни терена и постићи поен на супротној страни. Коначно, верујем да многи тренери у Европи могу да буду на НБА клупама. Треба само да неки клуб има довољно храбрости за тај корак.

 А ко вас је од играча импресионирао?

– Има толико фантастичних играча, али издвојићу једног – Леброн Џејмс. Он је феномен. Припремни је период, а он игра утакмицу као да је финале НБА! Физички је ужасно доминантан, скаче, игра одбрану, лети по терену, поентира кад год је потребно. Ту је и Дурант, врхунски стрелац, један од најбољих које сам гледао. Да не причам о свима осталима – Кобију Брајанту, Двејну Вејду… Ипак, поменућу и Тима Данкана, о коме ми је и Грег Попович у више наврата причао као о кичми свог тима.

С приче о НБА враћамо се у српску стварност. Зашто више не производимо врхунске асове и како то променити?

– На ово питање боље да не одговарам, јер ће опет сви скочити на мене, као – ево га овај опет како нам соли памет. Рећи ћу само да много пажње мора да се посвећује раду с млађим категоријама. Шта играч понесе из тог времена, то ће му остати за сва времена.

И времена се мењају, деци и родитељима, посебно из сиромашних средина, најважније је да наплате таленат. А где су менаждери који се често понашају као предатори…

– Све сте рекли. Има ту пуно ствари на које често не можеш да утичеш, али је за ту децу врло важно да су им главе чисте и да их не обмањују причама о милионима. Колико је само наших играча полетело за парама, а где су сад?

 Колико је реално да Жељко Обрадовић поново седне на клупу Партизана једног дана?

– Партизан има сјајног тренера Вујошевића, који има подршку у клубу и кога публика обожава. Жеље су жеље, али реалност је, бојим се, нешто сасвим друго.

А Црвена звезда Београд? Како вам изгледа њихов пројекат?

– Много се боље ради у клубу и око њега. Жао ми је што нису прошли у Топ 16, јер би два клуба у тој фази Евролиге били велика ствар за српску кошарку. Они имају другачији концепт од Партизана.

Коначно, дошли смо и до нешто приватнијих питања. Сваке сезоне неизоставан декор у Гучи је и Жељко Обрадовић.

– Мало ми смета што се то потенцира толико. Жив сам човек, волим да се провеселим с пријатељима, не видим зашто би то било посебно интересантно медијима. Тамо проводим време непримећено с мојим пријатељима, нити ме ко види, нити чује. Идем и на друга места, није Гуча једина ствар која ме занима у животу.

Где волите да отпутујете кад нема сезоне?

– Ту је већ рутина годинама: Златибор, грчка острва, а волим да одем и у Црну Гору, у Пржно. Тамо се људски одморим, имам два омиљена ресторана, једе се и пије на црту десет дана, а онда седнем с власницима и уз много обостраног поверења измирим тај дуг (смех).

Коју музику слушате?

– Одрастао сам на новом валу, као и на старом југословенском року. Пре извесног времена с гомилом пријатеља био сам на концерту групе Смак у Арени. Волим и грчког певача Андониса Ремоса, као и неке наше старе песме, не толико познате… То наручујем пре фајронта.

Пратите ли политику и шта мислите о свему што се данас дешава у Србији?

– Политика ми није приоритет у животу.

Шта ћете радити кад завршите каријеру тренера?

– Отворићу с другаром бар на обали грчког мора у Атини који ће се звати “Тинејџери” и уживати (смех). Дружићу се с људима, пријатељима, фамилијом и ту и тамо погледати по који кошаркашки меч.

Ко је, осим вас наравно, најзаслужнији што сте то што јесте – најбољи европски тренер свих времена?

– Не мислим о себи тако. Ако је неко заслужан, то су играчи. Њима дугујем највећу захвалност за све успехе.

По чему бисте волели да вас памте једног дана?

– Зависи како ко. Блиски људи као оданог пријатеља у кога су могли да имају поверење.

Последње питање: ко вам је дао надимак Жоц?

– Један од мојих пријатеља из Чачка, далеке 1973. Тих дана смо цепали мрежицу и за све добре стрелце би се говорило: “Свака цепа”. И ја сам понекад знао да погодим, па је друг у неком тренутку рекао: “Жељко Обрадовић – цепач (ЖОЦ)”. И остаде надимак – Жоц.

(Саша М. Стајић)

(Телеграф.рс, Фото: Марко Тодоровић) 

Ознаке: жељко обрадовић, КК Партизан, КК Фенербаче, кошарка, Србија, тренер. репрезентација