БЕОГРАД – Аустроугарске офанзивне намере према Србији биле су познате и много пре него што је то у писму гувернер БиХ Оскар Поћорек написао министру Аустроугарске монархије Бјелинском 28. маја 1913. године, а само писмо нема велику историјску важност, оцена је историчара Чедорима Антића и Данила Шаренца.

У изјавама Танјугу они наводе да многа значајна документа указују на ратне намере Аустроугарске према Србији и кажу да је довољно прочитати књиге Андреја Митровића или Кристофера Кларка који говоре о Првом светском рату, док писмо које је у Андрићграду недавно представио директор Архива Србије Мирослав Перишић, како кажу, не открива ништа што већ није познато.

За разлику од Перишића, који тврди да тај, по њему важан документ, до сада није био доступан историчарима, иако је први пут објављен 1928. године, Антић каже да писмо није изгубљено, већ да га чувају у Ратном архиву у Бечу.

„Има много више докумената који су познати, који много боље и јасније указују на то да је Аустроуграска имала офанзивне намере, довољно је прочитати ‘Продор на Балкан’‚ покојног историчара Андреја Митровића и видети да је то истражено. Такође треба подсетити светску јавност да је недавно на енглески преведена и његова књига ‘Први стветски рат'“, рекао је Антић.

Он је указао и на другог историчара, Кристофера Кларка, за кога каже да није наклоњен Србији, и који у својој књизи „Месечари“ наводи да је начелник аустроугарског генералшатаба 25 пута тражио од цара да војска нападне Србију 1912. године, много пре него што је писмо датирано.

Да су односи Србије и Аустроуграске били веома напети дуги низ година пре Сарајевског атентата подсећа и историчар Шаренац, који у том контексту указује на Анексиону кризу, на време Балканских ратова, када се Србија такође нашла пред ултиматумом да се повуче са албанског приморја јер ће у противном бити суочена са војном интервенцијом.

Кризе у којима се могао наслутити будући сукоб биле су и оне везане за „топовско питање“, када је Србија одлучила да модернизује своју артиљерију и уместо аустроугарског да купује француско наоружање, али и „царински рат“ и одлука Србије да застити своју трговину и индустрију…

„Имамо читав низ спорова који су могли да доведу до рата и који су били праћени звецкањем оружја. То што Поћорек говори о томе је опште познато, та идеја о могућем сукобу са Србијом није нова, идеја о превентивном рату је присутна у целој Европи, немачке елите су је заговарале и то је нешто у чему се видело решење одређених напетости“, рекао је Шаренац.

Са друге стране, упозорио је, треба водити рачуна и о реалном контексту у којем се доносе одлуке – Аустроуграска је сложена држава у којој постоје две целине које имају доминанту улогу, Аустрија и Мађарска, и врло је тешко донети конкретну одлуку, јер је за то био потребан консензус.

Уз све то, додаје Шаренац, постојали су различити кругови, двор, војне и друге фракције и све те групе морале су да се сагласе да би Аустроугоарска ушла у рат, што је био веома сложен процес.

„Ово писмо је добродошло и расветљава улогу и мишљење Поћорека о тим ситуацијама, али практично то писмо не доноси ништа ново нити је посебно значајно, то је више музејски примерак, јер говори отворено о неким стварима, па и каква је била реална моћ Поћорека у том тренутку – он је ипак војни управник провинције која се налази на периферији државе“, навео је Шаренац.

Он је указао да је и сам хабсбуршки надвојвода и аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд био жестоки противник рата и да се сматра да би, да је поживео, можда и сменио Поћорека, који је био представник ратне струје.

Антић је сагласан да је писмо Поћорека из 1913. године требало да добије медијску подршку, али да није изабран добар документ, јер Архив Србије нема оригинал у поседу, који иначе, тврди он, постоји и зна се где је.

„Сада треба да дајемо велики значај докуметну који немемо у поседу, а доступне су нам стотине докумеанта који говоре исто то што и тај документ. Најбоље би било да држава Србија ради оно што је урадио Емир Кустурица, да издвоји време и средства и покуша да свету представи истину“, рекао је Антић.

Констатујући да Србија има добре историчаре, уметнике, научнике, да постоји чак и довољна медијска пажња, Антић је у контексту обележавања 100 година Првог светског рата, истакао да је у свему томе највећи проблем држава која тек сада спрема шта ће да представи свету.

Напоменувши да је Британија у сличну акцију уложила 60 милиона фунти, „а ништа никоме не доказује“, Антић је приметио да је и председник Републике поводом јубилеја рекао како смо ми угрожени и дао саопштење, што је, сматра, недовољно.

Антић каже да Србији данас треба политичка одлука, јер ће дочекати обележавање 1914. године као нација која има научну продукцију, објективну и доступну, присутну у Европи и свету и са квалитетним уметничким пројектима.

„Али, оно што је проблем је политичка одлука и држава је требало још пре три године да одвоји значајна средстава и нађе по могућности америчку продукцију да сними филм о Првом рату, не филм у коме ће се хвалити српски народ и представљати као жртва, већ филм који је поштен, који би био користан по интересе српског народа“, рекао је Антић.

Према његовом мишљењу, требало је размишљати и на који начин свету представити документа која држава има, пре свега МИП-а, о јулској кризи из 1914. године и годинама које су претходиле, јер су све европске земље то радиле.

„Важно је не само за политички, већ и за економски интерес у будућности да држава скине тај крст који је на нас стављен не 1914. или 1918. године, већ после хладног рата, када је требало оправдати зашто је Европа ушла 1914. године у велики рат, када су све велике силе биле у Европи, а изашла из Великог рата као играчка великих ваневропских сила, пре свега САД и некадашњег Совјетског Савеза“, подсетио је Антић.

Из Беча је, иначе, у међувремену стигло реаговање аустријских историчара који умањују значај писма, тачније негирају тврдње из Београда да су постојали планови за почетак Првог светског рата 13 месеци пре сарајевског атентата и 14 месеци пре аустроугарске објаве рата Србији.

„Писмо није ништа значајно“, рекао је један од аустријских експерата на тему Првог светског рата Манфрид Раухенштајнер и додао да му није јасно зашто би то писмо уопште икада било у Београду.

Бечки дневник „Кронен цајтунг“ објавио је да је превод у суштини супротност онога што Србија намерава да њиме докаже.

У писму, које је представио директор Архива Србије, бечки војни гувернер говори о „неизбежном рату за пар година“ и да „Србија никада не може бити направљена поузданим пријатељем“, зато што ће „се земља у сваком будућем рату отворено и одлучно борити на страни преосталих непријатеља“, наводи лист.

Истовремено, указује „Кронен цајтунг“, у писму Поћорек предлаже да „се Србија мора учинити безопасном тиме што би монархија са овом земљом склопила најмање један трговински, царински и војни споразум“.

Добро је да се појављују различити документи из историје, сматра Шаренац, али и додаје да драматика која је пратила овај није била карактеристична за историјску методологију.

Он се осврнуо у и на, како је рекао, известан страх у народу од ревизије историје и сваљивања кривице на Србију због избијања Првог светског рата, истакавши да је то предимензионирано, јер у широј науци не стоји да се припрема тајна и сумњива ревизија историје.

„Историја није један документ, контекст је често битнији од онога што пише у самом документу“, закључио је Шаренац.

(Танјуг)

Ознаке: Аустроугарска, Поћорек, Први светски рат, рат, Србија