Улица Косте Главинића на Сењаку, а тамо кућа на чијим вратима стоји натпис „Никола Нушић, пензионер“. Тако су новинари далеке 1937. године почели истраживачку причу о брату великог Бранислава Нушића. Уз осмех и шалу, тражили су причу о кафанским „херојима“ и богме су је нашли…

АКИБИН БРАТ

„Један од последњих Нушића, стари Београђанин Никола Нушић, брат од стрица Бен Акибе представља живу историју старог, предратног Београда“, бележе новинари листа „Време“, али када кажу „предратни“ мисле на онај, Први светски рат, јер вероватно нису ни слутили да ће после неколико година од изласка овог текста отпочети још један, још гори рат од оног, претходног.

Весела атмосфера приче води нас пред врата где покушавају да пронађу овог, кафанског барда, али им је први покушај узалудан, јер наилазе само на супругу осамдесетогодишњака, која им саветује да га потраже у кафани „Опленац“, „тамо, више сењачке станице“.

– Нуша је тамо, данас је пуштао пијавице, има више од 300 „поена“, па је отишао мало да одахне, на пиво – рече његова госпођа, а нашим читаоцима је вероватно потребан превод ове изјаве.

Наиме, у оно време су се многе бољке лечиле тако што би пацијенту стављали пијавице, јер је очекивано да тако спадне оболелом висок крвни притисак, а 300 „поена“ је сигурно било високо на скали притиска, или је само Нуша вешто убедио своју супругу да треба да отпочне другу фазу лечења – пивом.

Новинар који потписује текст је ондашњи легендарни репортер Анте Матекало, а он наизлази на Нушу, у башти кафане, окруженог великим друштвом којем је управо објашњавао како се, са својих 80 година бранио од насртаја једне девојке, а да су ожиљци од ње, а никако од пијавица…

– Старо вино греје – говорио је Нуша. – Не знам само како ћу се пред женом одбранити, рећи ћу јој да сам пуштао пијавице…

Ведрог духа, старац је новинарима причао да је све више вредан презимена „Њушић“ јер само њуши где може да нађе драгоцене поштанске марке, одајући тако своју страст ка филателији.

– Старији сам од Бен Акибе, али сам решио да не умирем бар још 20 година. Мој отац Гераси Нуша је живео 95, а деда Никола Котула 97 година. Право је да ја поживим 100 година, а после нек умире ко хоће!

Матекало бележи како се „чика Нуши не умире, прво због кафана, а затим због марака“.

– Идеш на онај свет „блинд“ (слеп). Не знаш: имају ли они тамо кафане, мезе, пиво. Или, ако има нешто од бифеа, можда је толико скупо да ми, стари пензионери не долазимо у обзир. Једино ако се са Светим Петром не изведе нека шпекулација са маркама. Сумњам, богами, да на оном свету нема филателиста. Их, шта их само од наших оде! Они мора да сада у рају претурају по маркама и покушавају јефтине да замене скупима.

Тада Нушић отвара душу новинарима и они заиста имају увид у велику прецизност и посвећеност овог човека његовом филателистичком умећу. У уредној колекцији је износио и своје посебне идеје, имао је прецизне белешке о свакоме од државника или познатих људи чији ликови су красили његове марке, старост збирке била је од 1849, а чинили су је узорци са свих континената.

НЕМА СТИДА

Док су се извештачи чудили огромној колекцији од 60.000 вредних марака које је сакупио брат Бранислава Нушића, он им је кроз смех објашњавао зашто је морао да се посвети филателији.

– Ја сам ово дело радио у име свих испичутура, весељака и пијанаца старог Београда. Нека се наша генерација не постиди пред историјом. Да виде будућа поколења на какве је све подвиге била спремна плејада славних пијандура и ждероња града Београда.

А онда, стари Нушић, креће са салвом шала на свој рачун.

– Небо ми је сведок али и овај двојник Сиранов (показује свој повећи црвени нос), да сам попио више него што би могло да стане у Бару Венецију. Пио сам толико да сам неколико пута оболео. Морао сам да предузмем и неко лечење, па сам се упутио у бању Селтерс. Кажу да тамошња вода најбоље лечи. Али, када дођох у бању, нешто се у мени херојски побуни против воде целога света и ја тамо воду и не помирисах. Кунем се овим пићем да сам пио у Селтерсу по 20 шприцера свакога дана!

После ових „исцрпних“ разговора новинари потврђују да је Нуша и у својих 80 година спреман да за кафанским столом победи и много млађе од себе.

– Море, да је вода здрава и богови на Олимпу би направили здрављак са шабезом и млеком, а не онај славни бар о којем песници певају да је точио само јака пића – неумољив је био Нушић.

Током разговора Нуша се сећа свог доброг старог пријатеља Стевана Сремца, па затим Јанка Веселиновића, Густава Матоша, и осталих славних асова предратног кафанског Београда. Међу њима заузимао је посебно место рођени брат Бранислава Нушића Леонида, чувен због јела, пића и сукања.

– Био је тај Леонида сув као грана, али нико у Београду није могао да поједе као он – настављао је овај кафански витез. – Пре четрдесетак година једини је Андра Книћанин оспоравао Леониди ово првенство. Андра је био три пута тежи од Леониде и једном га је натерао да се у „Краљевској пивници“ састану пред жиријем и огледају ко ће више појести и попити. Карло Пероло је држао пивару и он је пред ове необичне госте донео јеловник. На сто је положена опклада: 25 дуката. Такмичари су почели да једу са врха карте, па све наниже. Книћанин је ускоро почео да подригује, а Леонида је само подвикнуо: „Спреми, газда, доста бифтека, цркох од глади!“. Кад су са јеловника појели сва јела, одозго на доле, пало је наређење да келнери почну доносити јела са ове карте одоздо на горе… Леонида је појео 25 бифтека и сав се тресао од смеха. Книћанин није могао да издржи. Код трећег јела одоздо на горе затетурао се… и зна се… Леонида је позвао газду кафане, и рекао: Газда, још само два омлета, један за господина, а један за мене! Али, Книћанину више није било до омлета… Изгубио је опкладу, а остала је реч: „Све Андра поједе, само онај омлет на крају није могао.“

Све ово стари Никола Нушић зачини мишљу: „Пије се и сад у Београду, није да се не пије, али више нема оног класичног ждерања и пијења.“

(Вечерње новости)

Ознаке: Београдске приче, кафане, Никола Нушић