Прочитај ми чланак
Како је један Енглез залутао у Србију и решио да се посрби и зашто смо се међусобно заљубили – што Србија у њега, а што обрнуто. Момак чији је мајка Јапанка, а отац Јамајчанин, направио је и сопствену верзију Цециног ‘Београда’.
Када прођете градом у пратњи Зека Гибонса, који се представља и као Зека Гибоновић, уколико патите од тога да увек морате да будете у центру пажње, велике су шансе да ћете навући жесток комплекс инфериорности. Поред њега просто морате пасти у други план, а томе доприноси и чињеница да га познаје готово цео град – макар из виђења (што оног „правог“, што виртуелног). Овде говоримо о Београду, али то можете применити и на Нови Сад, Суботицу, и било које место где је овај Енглез крочио – а он свесрдно шири листу градова Србије које је посетио. Људи застајкују, окрећу се, упиру прстом, питају да се фотографишу са њим или да му пипну косу. Једна девојка је чак и покушала да му стргне „перику“ са главе, уверена да то није права коса. Немало се изненадила када је схватила да је у питању природна коса.
Зек је, као што смо већ рекли, Енглез са релативно чудном комбинацијом гена. Наиме, мама му је из Јапана а тата са Јамајке. Последица тога је његово азијатско лице упарено са чувеном афро фризуром, такозваном „микрофонком“, што га чини упадљивим у ком се год делу света задеси. Он сматра да својој генетици има да захвали на пустоловном духу и на томе што се нигде заиста не осећа као код куће. А онда се задесио у Србији.
Први пут се у нашој земљи обрео 2008. године захваљујући пријатељима из Енглеске који су му препоручили Егзит фестивал. Зек није био лењ, па је одмах отишао на званични сајт фестивала, а одатле право на Фејсбук, да нађе Србе вољне да му препоруче обавезна места за посету. Наравно, и да види колико је уопште сигурно доћи у Србију, с обзиром на то да у иностранству кружи одређени стереотип о Србима који са ножевима у зубима само чекају странце да им „дођу на рупу“.
Како сам се заљубио у Србију, и разлика између наших и енглеских такстиста
Све га то није спречило да убрзо спакује кофере и са друштвом дође на фестивал, где се, како каже, у Србију заљубио већ на изласку из авиона. Наиме, упознао је доста људи из Србије који су га лепо упозорили да ни под каквим условима не седа у такси код аеродрома, ако му је новчаник мио. Остатак друштва је ипак био упоран, па су обилазили аеродром у потрази за таксистом који би им улио поверење. Негде иза аеродрома наишли су на сцену која их је прилично изненадила:
– Дакле, обилазимо аеродром и загледамо таксисте, а онда у неком мрачном ћошку видимо неку олупину која је префарбана са три различите боје, врата јој не дихтују, и уопште, изгледа зрело за отпад. Наравно, први импулс нам је био да се окренемо и тражимо даље, али смо некако кренули да причамо са таксистом, па смо на крају и сели у кола. Успут смо наставили да се зезамо, и на крају завршили код човека у кући. Одвео нас је да преспавамо код њега, а пре тога нам је његова жена направила и феноменалну вечеру. Нисмо могли да верујемо шта нам се дешава – прича о својим првим искуствима као странац са Србијом Зек.
У међувремену, он је постао више домаћи него странац. Усвојио је чак и навику шверцовања у ГСП-у, чиме се иначе не бави у родној Енглеској. Када га ухвати контрола, ретко ко га и пита за карту, а онај ко га пита добије болећив смешак и одговор: „Ја сам тоуриста“, па се вожња неометано наставља. Ситуација са таксистом је нешто што увек радо свима препричава, а ево и зашто је фасциниран том анегдотом:
– Тако нешто једноставно не може да ти се деси у Енглеској. Мислим, за почетак, не можеш уопште да видиш такси који је толико оронуо. Али још је чуднија та ситуација када те таксиста одведе својој кући и угости те као да си му род рођени. Ако ти се, не д’о Бог, деси да те таксиста тамо одвезе својој кући, то ће бити зато што се намерио да те силује или убије. Или и једно и друго – прича Зек, након чега узима гутљај свог омиљеног пића, Јелен пива.
И то је Енглеска
„Човече, овако нешто не може да се нађе у Енглеској. Оно тамо је водурина са благом аромом пива!” На разрогачен поглед своје саговорнице, уверене у квалитет пива постојбине најбољих пабова на свету, прича следеће:
– Енглеска одавно није оно што је била. Пабови су ту најмањи проблем, али да, и они се масовно затварају. Најновија вест је да је кригла пива пет фунти, што је безобразно скупо за већину људи. Поред тога, сада те гледају испод ока и ако изађеш испред паба/клуба/ресторана да запалиш. Тако да сада већина практикује „циркање“ по кућама – закључује Зек, док наручује још једно пиво.
Ништа без сарме!
А, када смо већ код пива, ред је да се дотакнемо и хране:
– Храна је невероватна. Долазим у Србију два пута годишње – лети на Егзит, а зими да прославим Нову годину и Божић, и могу ти рећи да ми је зими најдраже гошћење по славама. Највише волим пљескавицу и сарму, могао бих да живим на томе. Па онда кисели купус, печење, руска салата, проја… Нисам још наишао на нешто што ми се не би допало, што се и види по стању моје гардеробе – каже кроз смех Зек, који се у Србији редовно угоји пар кила које затим мукотрпно скида у Енглеској.
Долазимо и до питања које неизговорено виси у ваздуху, а гласи овако:
Добро, што си толико запео да долазиш овамо кад људи гребу рукама и ногама да се макну одавде?
Зек је фасциниран Србијом, а не одмаже и то што је Србија, изгледа, исто толико фасцинирана Зеком, па је тако већ од друге године свог доласка овде добио бесплатне пропуснице за Егзит, као и то што су људи заиста искрено пријатељски настројени према њему и настоје да га угосте што боље. Каже да никада није имао никакво ружно искуство са било ким. На моју опаску да су туристичка искуства обично позитивна, насупрот искустава нас, домородаца, који смо заглављени овде, Зек здушно скаче у одбрану Србије:
– Знам све, и знам да је трава обично зеленија са друге стране ограде. Знам и за немогућност проналаска посла, и за проблем са корупцијом, и све остало што се догађа у Србији. Али опет вам је много боље него у Енглеској, колико год то звучало парадоксално – почиње Зек своју одбрану Србије:
– Ви сте некако отпорни. Имате разлога да будете депресивни, али опет сваког јутра устанете, средите се најбоље што умете и изађете са друштвом у провод. Енглези то не раде. Незапослени Енглез ће дане проводити у пиџами, крмељив и запуштен, самосажаљевајући се и мрзећи и себе и друге. Просечан Србин ће имати тренутке депресије, али ће одмахнути руком и гурати даље. То је оно што ме фасцинира, некако сте другачијег менталног склопа – брани нас он од нас самих. То се, каже, осети одмах по доласку у Београд. Питам га који му је омиљени део града, на шта он као из топа одговара да је то Славија. Преврћем очима, јер од њега као од „староседеоца” очекујем неки одговор атипичан за просечног туристу.
– Да, знам да сам те разочарао одговором, али тако је. Славија је дивна, хаотична, жива, увек се нешто догађа. Обожавам је. Ако ћемо о грађевинама, обожавам Храм Светог Саве. Увек га посетим одмах по доласку, зато што се стално мења. Кад год дођем, урадили су нешто ново. Такође, свиђа ми се и Гардош. Има тотално другачију енергију, баш је миран. О томе сам причао кад сам рекао да сте другачији – сваки део града има свој шмек, и постоји место које је савршено за свако расположење – каже Зек.
Има ли шта лепше од „Бре”?
Повремено кроз разговор Зек провуче и неку српску реченицу. Већ четврту годину покушава да научи наш језик. Питам га које су му омиљене речи:
– Бре. То је супер реч, универзална. Уклапа се у сваки контекст. Изговарате је и кад сте изненађени, и уплашени и разнежени. Волим и ‘ајде. Наравно, волим и псовке, то су прве речи које сте ме научили и здушно их користим, у пи*ку материну – прича Зек кроз смех.
А шта ћемо са клабингом?
Зек ради два посла – први, онај прави је везан за информационе технологије. Други, онај занимљивији се одвија у клубовима где ради као ДЈ. Питам га како му се допада ноћни живот код нас:
– И ту сте специфични. Имате неке стандардне клубове, као рецимо „Тјуб“ а имате нешто сасвим другачије. Сећам се када си ме први пут одвела у КСТ. Сећаш се шта сам ти тад рекао? Ви живите у осамдесетима, мени је то супер. Док нисам дошао овде, знао сам по једну, две песме тих група: Тото, РЕМ, Дуран Дуран. Тотално сте хардкор по том питању, то ми је супер. Немам ништа ни против народњака. Волим Цецу, шта ћу. Био сам шокиран када сам први пут чуо турбо фолк, али сада сам се привикао. Може и ту да се пробере нешто добро – каже Зек који нарочито воли да запева Цецину песму „Београд”, а ево и како то звучи:
На питање да ли би могао да се привикне на пуштање музике по нашим клубовима каже следеће:
– У Енглеској је другачије него овде. Приметио сам да људи овде готово уопште не играју. У најбољем случају имаш групицу ентузијазиста који ђускају а остатак људи ћаска уз пиће. Некако имате тај друштвени моменат чак и у клубовима. Ја сматрам да су клубови предвиђени за провод и ђускање. У Енглеској нико не прича ни са ким. Дођеш, изиграш се и покупиш неког за варијанту на једно вече. Онда следећи пут опет исто. Када сам дошао овде и кренуо да излазим, прво сам мислио да бих се досађивао као ДЈ јер би ретко ко играо уз мој наступ. Међутим, сада ми се свиђа ваш ноћни живот – лепше се забављате од нас – прича он.
Изненађење за крај
Тада схватамо да већ преко три сата причамо и да је време да се разилазимо. Као сваки прави домаћин, хватам се новчаника:
– То је још једна ствар која ме је изненађивала, то ваше чашћавање. Ми немамо такав обичај – свако плаћа своје пиће. Било ми је баш чудно у почетку, ми то не радимо тако. Није ми била јасна намера иза тога. Онда сам схватио да сви тако функционишете. То вам дође као нека врста спорта – овај пут ћу ја, а следећи пут ти. Међутим, ако пар пута пропустиш ред за чашћавање па се гребеш – испадаш из игре – закључује симпатични Енглез док се спушта својом вољеном Славијом у магловиту београдску ноћ, као и његова омиљена престоничка легенда, београдски фантом.
(Дневно.рс)
