Септембра 1996. године Борис Јељцин је одобрио другу серију аукција за 12 државних предузећа, која су олигарсима била понуђена као јемство за кредите. Та пљачкашка схема је значила да су „реформатори“, у покушају да изграде капитализам западног стила, завршили тако што су продавали породично сребро малој групи покварењака, за ситан ћар.

Анатолиј Чубајс признаје да је његова приватизациона схема била непромишљена. За четири године он је предао десетке хиљада предузећа олигарсима и њима сличнима, а више од половине руске радне снаге превео у приватни сектор. „

У јесен 1996. године, када је Владимир Путин почео да ради у администрацији председника, на адреси Стари трг 4, „врли нови свет“ Москве био је бојно поље зараћених политичара, гангстера, црноберзијанаца и новог соја изузетно богатих магната, олигарха, који су се, као што смо видели, подигли до звезданих висина у периоду перестројке и сиромаштва државе којом је управљао Борис Јељцин.

Путин је руководио правним одсеком Управе послова председника. Задатак му је био заштита власништва Кремља над важним грађевинама од лепљивих прстију других министарстава, као и управљање великим портфолиом Русије у иностранству, који чини 715 некретнина у 78 земаља. Управа није писала извештаје и није имала одговорност пред парламентом, упркос чињеници да је вредност њене имовине процењивана на милијарде долара, а годишњи приходи од хотела, авиолинија и аутомобилског парка у то време износили 2,5 милијарде долара.

Путинов успон до врха власти одредили су како упоран рад, тако и стицај околности. Популарна легенда гласи да је био анонимус, који је изашао из сенке и постао премијер; у ствари, био је правник, који је много путовао, говорио три језика и навикнут на сарадњу с политичарима у својству старијег чиновника бирократске структуре. 26. Марта 1997, године унапређен је на дужност шефа Главне управе контроле (ГКУ), са задатком ревизије државних служби у којима је корупција била нормална појава.

Путин је посао неизбежно довео у везу са Борисом Јељцином и члановима породице. Скоро да му није ни требало правно образовање да препозна владајући дух корупције који је царевао у Кремљу, или да уочи да су међу онима који се су користили благонаклоношћу председника били Борис Березовски и његов блиски друг Роман Абрамович. Березовски је чак заменио Александра Коржакова на месту главне Јељцинове улизице. Но, највећи утицај на Јељцина, без икакве сумње, имала је његова кћерка Татјана. „Израз нетрпељивости на њеном лицу био је довољан да било ко добије отказ“, писала је Лилија Шевцова у Путиновој Русији, „док је смешак одобравања могао другога одвести на врх лествице успеха“.

Изгледало је да ће председник у целости завршити други мандат. Здравље му се приметно поправљало, после вишеструких бајпасова изведених у Московском кардиолошком центру новембра претходне године, како би се премостило пет зачепљених артерија које достављају крв у срце. За време седмочасовне операције Јељцин је пренао своја званична овлашћења, укључујући црни кофер са кодовима активације нуклеарног оружја, премијеру Виктору Черномирдину. Одмах после престанка дејства наркозе узео их је назад. Березовски и Абрамович су знали да Јељцин, пре одласка с положаја 2000. године, мора да нађе наследника, који би био прихватљив за Парламент, али не и претња њему. У њиховом дугорочном интересу било је да предложе успешног кандидата.

На свом новом послу у ГКУ, Путин је организовао аналитичку групу, која је открила прекршаје многих државних чиновника. Путин је припремио и извештај о злоупотребама у Бородиновој управи, који умало није изазвао Јељцинов нови срчани удар. Извештај је тихо препуштен забораву. Јељцин није волео да износи прљав веш у јавност.

Са ненамераваном иронијом, Јељцин је касније коментарисао да су Путинови извештаји из времена рада у ГКУ били „еталон јасности“. Био је задивљен и Путиновим пословним понашањем и „муњевитим реакцијама“ на примедбе. „Путин се трудио да у нашем контакту избегне све личне елементе“, писао је Јељцин у Поноћним дневницима, (запажањима састављеним током другог мандата, када је патио од несанице). „Управо због тога желео сам више да разговарам с њим.“

Путинова вештина да буде уздржан била је врло корисна у послу. Код куће је слободније изражавао осећања, не скривајући понос због две прекрасне кћерке. Односи са супругом били су понекад бурни, а Људмила се није устручавала да отворено говори о њиховим разликама. У једном од ретких порива за независношћу, провела је четири дана у Хамбургу са пријатељицом Иреном Пич, са којом се зближила 1995. године, док је Путин био у службеној посети граду побратиму Санкт Петербурга. По сећањима Ирене Пич, Људмила се љутила на мужа због забране коришћења кредитне картице. „То је глупо. Ја никада нећу бити таква као Раиса Горбачова“, изјавила је будућа прва дама.

Њих две су постале пријатељице, а Људмила јој је поверавала своје тајне, у низу личних имејлова и писама. Није ни сањала да ће Пичова, због зараде, једном објавити ова писма. Како прича Пичова, Људмила је рекла да је Владимир прави човек за њу због тога што није пио и никада је није тукао. Једино, Људмила је истакла, само цитира руску изреку о томе да добар човек тако не поступа, али да уопште није имала у виду тако узак критериј у свом избору супруга. Пичова је истакла и Људмилин очигледан интерес за астрологију, испричавши да га је Путин сматрао окултизмом и паганством, и да ју је „ућуткивао чим би почињала причу о хороскопским знацима“. То је створило искривљену слику о веома умереном занимању госпође Путин, строго православне хришћанке, која је само прегледала хороскопе у дневним новинама.

Осим тога, Пичова је рекла како је у преписци Људмила признала да је нервирају неке мужевљеве навике. „Увече превише времена проводи с пријатељима“, писала је, према речима Пичове, „а кад их доводи кући, ја морам да им сервирам пиће, краставчиће и рибу“. Осим тога, она је испричала да њен муж „увек путује у Финску кад треба нешто важно да исприча, пошто мисли да у Русији нема места где се може разговарати без страха од прислушкивања“.

Пичова је изнела у јавност још нешто што јој је Људмила поверила: „Понекад се дешава да се веома трудим да нешто урадим нарочито добро, и Волођа ме хвали због тога. Али, после неког времена, кад направим неки пропуст, претходни успеси се не рачунају, а ја се могу рехабилитовати само после исправљања грешке. То ме вређа.“

Пичова такође тврди да је 1997. године недељу дана провела у гостима код породице Путин у њиховој викендици у Архангељском; Људмила је играла улогу добре домаћице, спремајући у кухињи домаћу супу а Владимир је, одевен у панталоне и џемпер, био шармантни домаћин; Људмила је тада у шали рекла гошћи: „На жалост, он је вампир.“

„Две гладне, вребајуће грабљивице“, тако Пичова јавно описује плаво-зелене очи премијера, очигледно без намере да поново буде гост у њиховом дому. Мада је вероватно презирао своју индискретну гошћу, Путин је прихватио Пичову као женину пријатељицу, и завитлавао ју је да заслужује споменик уколико издржи три недеље с његовом женом.

Индискреција Пичове донела је нежељено занимање медија госпођи Путин. Када га је један новинар касније упитао о индискретности супруге, Путин је одговорио: „Грађани Русије изабрали су мене за председника, а не моју супругу. Ја сам јој врло захвалан; она носи сасвим другачији крст.“

У Санкт Петербургу захуктавала се кампања против Путиновог пријатеља и политичког ментора Анатолија Сопчака. „До своје смрти, 2007. године, Јељцин је тврдио да је Путин помогао бекство свог великог пријатеља и ментора, које је коштало око 10.000 долара. „Када сам сазнао шта је Путин урадио, осећао сам према њему дубоко уважавање и захвалност“, писао је Јељцин. Путин је увек порицао било какву везу са Сопчаковим бекством, и тврди да је бивши градоначелник прошао редовну царинску и пасошку контролу на граници, као и сваки други грађанин који поштује закон.

25. маја 1998. године, Путин је постао први заменик шефа администрације председника, одговорног за сарадњу са регионима. Прелазак на нову дужност је дошао тачно на време. Признајући сву важност рада у ГКУ, Путин га је сматрао неинтересантним, и поигравао се идејом да се повуче и отвори приватну адвокатску канцеларију. Његов нови руководилац био је Јељцинов омиљени зет Валентин Јумашев, шеф администрације председника.

На новом месту Путин је руководио комисијом која је разрађивала споразуме о подели одговорности између централне владе и осамдесет девет конститутивних делова федерације. У разговорима са гувернерима региона развио је сопствену идеју о формирању „новог федерализма“, када је схватио да је вертикала власти разрушена у време распада Совјетског Савеза, и да ју је неопходно некако обновити како би се ефикасно управљало државом.

Путин је био на својој „најинтересантнијој“ дужности само три месеца када се десио најшокантнији догађај у његовом животу. 25. Јула 1998. године, замољен је да дочека на аеродрому новог премијера Сергеја Киријенка. Киријенко, који је у марту заменио Черномирдина, враћао се из посете Јељцину, који се одмарао на обали финског залива у Карелији.

На аеродрому, тридесет седмогодишњи самоуверени Киријенко поздравио га је речима: „Здраво, Волођа! Моје честитке!“ „За шта?“ Путин је збуњено упитао. „Именован си за директора ФСБ.“

Путину чак нису рекли да се разматра његова кандидатура на тај непривлачан положај. „Председник је једноставно потписао указ“, прича он. „Не могу рећи да сам био одушевљен. Нисам хтео да улазим два пута у исту реку.“ Тада је Путину било 46 година и трудио се да прави каријеру на регионалним реформама. Позвао је Људмилу, која је проводила одмор на Балтичком мору. Знајући да се слични позиви прислушкују и могу бити пресретнути, саопштио јој је: „вратио сам се на место са ког сам пошао“. Људмила је помислила да је био деградиран, да поново буде Бородинов заменик. Када је схватила шта је имао у виду, била је очајна.

То је значило повратак „затвореном животу“, чега није било од повратка из Дрездена у Санкт Петербург.

Прва ствар које су се морали решити било је пријатељство с Иреном Пич (на шта је Пичова узвратила индискрецијом). Према Пичовој, Људмила јој се пожалила у последњем телефонском позиву: „То је ужасно; нећемо више моћи да контактирамо. Та одвратна изолација – нема више путовања где желимо, нити ћемо моћи да говоримо шта хоћемо. А тек сам почела да живим.“

У Поноћним дневницима Јељцин помиње да је Путину предложио генералски чин, али је Путин инсистирао да се у службу врати као грађанско лице, како је учинио и његов идол Јуриј Андропов када је преузео КГБ 1967. године. Јељцин тврди да је запазио Путина 1997. године и да су његове очи оставиле снажан утисак. „Путин има веома занимљиве очи“, рекао је. „Изгледа да говоре више од речи.“ Затим наставља да хвали његову интелигенцију и демократске инстикте, блиставе идеје и импресивно војничко држање. Јељцин је „имао осећај да је тај човек, млад по мојим стандардима, био спреман апсолутно на све у животу и да може јасно и одговорно да одговори на сваки изазов“.

Већи значај од Јељцинових осећања имала је чињеница да је његову кћерку Татјану одушевила смиреност с којом је Путин радио свој посао, без коментара о догађајима око њега. Утицај „Тање-Ваље“ је постао евидентна чињеница у животу Кремља, док је истовремено њихово лудовање ван Кремља изазивало национални скандал. Возили су се по Москви у блиндираном мерцедесу, окружени телохранитељима и улизицама. Стару, верну Јељцинову гарду заменили су Татјанини миљеници; ови момци су успоставили контролу над владиним институцијама и добили значајни део државног власништва. Своје опоненте су једноставно игнорисали.

Унутрашњи круг људи блиских власти састојао се од Валентина Јумашева, Александра Волошина, Бориса Березовског, Романа Абрамовича, уз још три политичара – Виктора Аксењенка, Виктора Каљужног и Владимира Рушајла, који су следили за њима по степену утицаја. Било је уочљиво да је Абрамович постао кључна фигура, као благајник породице председника. Чак је заменио свог ментора Березовског у погледу Татјанине наклоности. Березовски је имао политичке амбиције и сматрао је себе утицајним човеком, од кога зависи именовање на високи положај. Он је много причао, док је Абрамович ћутао.

Највише главобоље Јељцину је узроковао финансијски цунами, који је погодио руску економију после изненадног пада светских цене нафте на само 8,50 долара за барел. Криза је почела 27. маја 1998. Године – на „црни уторак“ – када су акција нагло пале за више од 14%, што је изазвало пад тржишта акција за 40% од почетка месеца. Каматне стопе, које су од 42% у јануару, пале на 30%, изненада су скочиле до 150%. Државни дуг је износио више од 140 милијарди долара у чврстој валути и 60 милијарди долара у рубаљском еквиваленту унутрашњег дуга земље по краткорочним државним обвезницама.

Јељцин је у Кремљ позвао Чубајса (кога је, у једном од својих карактеристичних ексцентричних наступа, отпустио из кабинета два месеца раније), и послао га да понизно моли за помоћ у Вашингтону. Чубајс се вратио са обећањем председника Клинтона о финансијској помоћи, „која ће омогућити стабилност, структурне реформе и економски раст Русије“. Међутим, нико није био уверен у способности Киријенка да изађе на крај са ситуацијом, те су олигарси наметнули Чубајса, против Јељцинове воље, за шефа владиног тима на одлучујућим разговорима са ММФ. Десет милијарди долара које су нудили међународни банкари није било довољно. Русији је требало 35 милијарди долара.

Током следеће посете САД, Чубајс је убедио представнике ММФ да повећају кредит на 22,6 милијарди долара, на две године. Аванс од 4,8 милијарди долара добијен до краја јула, решио је проблеме најмање до октобра. Тако се бар мислило. На жалост, страни инвеститори су оценили да је право време за излазак из игре, и извукли су толико новца, да су се руске банке крајем августа нашле не у тешком положају, него на ивици слома.

Руска економија је имала исувише варијабли, а једна од најнепредвидљивијих била је здравље 65-годишњег председника. У периоду штрајкова рудара у Москви, и гладних становника, градоначелник Лушков је изазовно изјавио: „Ако Јељцин не може да ради и испуњава своје обавезе, треба да има воље и смелости да то јавно каже“. Јељцин је био огорчен том критиком, пошто је он лично изабрао Лушкова, са циљем политичке промоције за време перестројке, а недавно, 1996. године, спроводили су заједничку кампању.

Путин прича да се осећао као да је прикључен на струју када је пошао у Лубјанку, злогласну зграду од сивог камена и жуте цигле, у којој се налазила управа ФСБ. Један од његових главних приоритета било је спровођење мера смањења трошкова, што је значило стварање непријатеља. Одлазећи директор, Николај Коваљев, отворио је му је сеф, уз речи: „Ово је мој тајни нотес. А овде је муниција“. Коваљев је покушавао да искорени корупцију у банкама и компанијама, али није схватао да је ова корупција ишла до врхова Кремља. Можда је Путин сматрао природним да настави рад Коваљева, али је знао да је посао добио (као и поверење председника) како би зауставио мешање ФСБ у послове породице. Ако се ичему научио у КГБ, било је то да слуша наређења.

Путин је убрзо открио да је служба променила име, али је задржала традиционалну параноју која се одражавала у такозваном „сталном стању напетости“. „Они су вас увек проверавали“, прича он.

Путина нису ни примили раширених руку: показало се да је превише близак Сопчаку да би био симпатичан колегама официрима, а практично је окренуо леђа КГБ због посла у Градском већу, и одбио предлог да шпијунира градоначелника. Путин се одлучио за метод којег се и касније држао: без подршке постојеће хијерархије, довео је сопствени тим из службе безбедности Санкт Петербурга, конкретно, своје пријатеље Виктора Черкасова, Сергеја Иванова и Николаја Патрушева, са којима се знао или са студија на Лењинградском државном универзитету или из првих година рада у КГБ. Да би формулисао мисију, вратио је раније уклоњену спомен– плочу Јурија Андропова у предворје.

Пошто се држава налазила на ивици банкротства, Киријенко је морао да најави девалвацију руске валуте до 9,1 рубље за долар, пад већи од 50%, што је драстично смањило увоз и уздрмало поверење јавности.

Ускоро потом, Јељцин је отпустио Киријенка и све чланове кабинета, али то није допринело решењу постојећих проблема. . Стотине хиљада људи губиле су посао, уштеђевине грађана су пропадале, а продавнице су практично биле празне.

Јељцин је хтео да замени Киријенка својим старим ратним коњем, Виктором Черномирдином, познатим по лапсусима у духу меде Јогија, попут „ситуација је без преседана – опет иста стара прича!“ и „боље да не говорим, иначе ћу рећи нешто…“, али, Дума није дозволила његово именовање. Као компромисно решење, прихватљивије за већину депутата, у септембру је на ту дужност именован Јевгениј Примаков, бивши шеф СВР (Служба вањске шпијунаже), који је од јануара 1996. Године био министар иностраних послова. Примаков је прво одбио Јељцинов предлог, но, како је касније написао у својим мемоарима Године у великој политици, на излазу из Јељциновог кабинета се сударио са „Тањом-Ваљом“, који су га убедили да прихвати ту понуду. „На тренутак, разум је попустио пред осећањима“, пише он. Као што ћемо видети, Примаков је био исувише независан и радознао него што је то било добро за њега, и за мање од године је смењен.

(Башта Балкана)

Ознаке: Борис Јељцин, Владимир Путин, Дневник