Како су највећи умови српске међуратне књижевности доживљавали Европу и Србију? Нимало случајно, касније су се нашли у немилости комуниста… Проверите зашто!

Лице Европе – њушка скривена иза гас-маске

„Шта да се каже о лицу Европе и Запада? Да је неки добронамерни либералистички националац заспао некако са ликом, у срцу, Запада као насмејане маске, под белом периком, а ла Дидеро, под сунцем слободе, просвете, правичности и једнакости, мира и благостања које ће донети жилверновски снови о науци, – па да се пробуди данас! Наместо ведрог лика музе видео би њушку, обучену прилику страшну, са маском за гас, бајонетом, ручном бомбом, праћеном ћутљивом, мрком, безличном војском страхотних и џиновских тенкова; сунца не би видео од ројева крилатица, избациваних са матичних бродова, градске гомиле, незапослењаци, нови варваризам, модерно просташтво, цветање секса и сексуса, кревељења и опсцених гестова. У домовини се свуда осећа, опет, присуство невидовних руку које као да не сједињују но разједињују.“

Владимир Вујић, Наш нови национализам и Европа, 1935.

Бекство од себе

„И зар није бекство од самих себе кад се отресамо своје примитивности, хитајући у Европу да тамо на наше балканско сирово срце навучемо макар и најтању превлаку европејштине, да би на тај начин постали људи? Да тако стекнемо оно суверено право по којем ћемо се смети стидети сопствене примитивности, по којем ћемо смети с висине критиковати нашу заосталост, и подменути јој се, – макар то било и после једног сезонског бављења у Паризу, – по којем ћемо стећи право, – а можда и дужност – да се навикнемо на метанисање пред високом европском цивилизацијом, па макар били у питању најсиромашнији представници њени.“

Владимир Велмар-Јанковић, Духовна криза садашњице, 1928.

Велико небо Русије

„Зато: ми можемо бити само пионири и деоници стварања једне нове свечовечје културе коју собом носи ИСТОЧНИК Човек с Урала, Кавказа и Балкана – рођен у колевци која се зове РУСИЈА.

Балкан је МОСТ између Истока и Запада.
Он треба да је слободан на најисточнијој тачци за струјање и излаз преко нас на Запад, а затворен на најзападнијој против Запада.
Будимо стража против Запада!“

Љубомир Мицић, Дело зенитизма, 1921.

Српски прилог човечанској култури

„…добро знамо, да је свет подељен само у неколико културних сфера, да постоји осим еворпске, кинеска, индијска и арапска култура. Све је то старије од отрцаних „хиљаду година хрватског краљевства“. Неке су активне а неке су само музејски реквизит или реликвија. Тако, ми надаље знамо, да је Александар Велики Македонски био Балканац (зато је и могао расећи Гордијевски чвор!) и да је прва култура Европе рођена у Хелади. Све то на мрском Балкану, чију елементарну снагу чува још и данас српски барбарогеније у свом великом срцу и бистрини ума. /…/

Балканизација Европе, наш је позив и заповед. Балканизам је праснага древног огњишта прве европске културе, те као синтеза младога дивљега славенизма и зрелих плодова класичног хеленизма, победићемо духовно у будућности снажније, него физички у прошлости и садашњости. Српски прилог човечанској култури биће неоспорно означен жигом расне балканске културе и нове балканске цивилизације.“

Љубомир Мицић, Папига и монопол хрватска култура, 1923.

Слобода и издајници

„Има нешто што је жалосније од тога: европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историског као и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима, и још више зато што се поје водом туђих каљуга, па макар им и најчистија српска вода испред куће текла.“

„Укратко, где је Србин ту је и слобода. Зато, ни велика српска револуција из 1804, из које је никао један велики црвени божур, то јест језгро нове слободне српске државе, није била значајна само за Балкан: српска револуција имала је и свој европски значај.“

Љубомир Мицић, Манифест србијанства, 1936.

Сви цитати су из књиге „Дај нам Боже муниције: српска авангарда на бранику Отаџбине“.