Чувар старог духа Београда није био само чувени „Бермудски троугао“ између зграда „Политике“, Радио Београда и општине Стари град, који су чиниле кафане „Шуматовац“, „Под липом“ и „Грмеч“. И око „Борбине“ куће постојао је „триангл“ састављен од кафана „Венера“, „Рад“ и „Прешернова клет“. Приде, ту иде и кафана „Босна“, као и хотел „Унион“.

Док је први „троугао“ закатанчен, „борбаши“ су имали мало више среће. Остала им је више пута „препарирана“ „Прешернова клет“ којој је недавно додат назив „Црна корњача“. Да су се питали некадашњи конзументи овог престоничког локала крстили би га вероватно као „смук“. Јер ту се ранијих година опасно точило и пило. Хотел „Унион“ није много препариран, већ мало-помало реновиран, „Венера“ се негде угасила у кафанском сазвежђу, „Рад“ није више ни бар, а „Босна“ је кафана које више нема.

Бавићемо се, дакле, кафаном која је била најпосећенија и центар „борбашког троугла“. Да се не заборави. Настала је 1952. године. За њу се везује и једна урбана легенда. У време оне велике Југославије у овој кафани је поред Прешерновог портрета висила и огромна Титова слика. Приповеда се да је када је Тито умро зид око слике почео да пуца. Поправљен је, али је и даље пуцао. Тек када су 1991. године скинули Брозову слику и заменили је другом, зид је оздравио!

Сазнајемо, међутим, и другу легенду из кругова блиских шанку. Наиме, када је један од гостију угледао велику Титову слику рекао је: Разумем шта ће вам овај овде, али шта ће вам Милка Планинц на овој малој слици поред њега. У ствари, био је то портрет Франца Прешерна. Али, човек је мало помешао пиће и фризуре.

Наравно, да нам није намера да критикујемо нацврцане и веселе госте. И наравно да су у „Прешерну“ седели алкохоличари, али не класични, него они опште праксе. Мада су били познатији по свом занату и професији: глумци, писци, новинари, песници, сликари, аутомеханичари, келнери, џепароши, таксисти, па и неки политичари. Само у кафани су били једнаки, само у кафани није било подела, осим оних на шприцераше, винопије, ракијаше или на оне који мезе и оне који једу – написао је један твитераш, а ко зна можда и некадашњи ракијаш.

Када бисмо набрајали ко је све био на првој шанк-линији много би се текућине потрошило. А посебна прича је био подрум „Клети“ са око петнаестак стрмих степеника, где се окупљало сјајно друштво свих профила. Међу њима један од најпознатијих гостију био је и чувени Данило Киш. Уз свеже орошено вино и неизбежну гитару тих педесетих и шездесетих година био је једна од главних звезда „Прешерна“. И нема тог трансфера за којег би га гости „Прешерна“ трампили за онај „Политикин“ троугао.

Диван људски траг оставио је и прави боем, сликар Сава Богојевић. Незабораван је био и један упад Слободана Марковића – Либера Марконија. Сјурио се низ степенице са групом Цигана-свирача. Засукао је рукаве, раздрљио кошуљу и заурлао: „У тем Сомбору“. Музичарима је давао само по пола новчанице, а другу половину трпао пажљиво у свој џеп. Затим је вадио по један мали круг из средине новчанице, лепио га себи на чело а остатак давао музичарима. И на тај начин их спречавао да га оставе.

Ова култна кафана, била је за многе новинаре из „Борбине“ куће друга редакција. Многима су прве новинарске текстове ту читали њихови први уредници. Када није било компјутера и електронске поште, када је уредник добијао текст откуцан на „олимпији“, већ коригован и скраћиван и прекрајан уз помоћ маказа и селотејпа и покушавао да исправи све од лида па до словне грешке. Дешавало се понекад да су новинари читали шта су написали пред свима њима, новинарима окупљеним око кафанског стола у облаку дима, над чашицом љуте и шољицама црне кафе, без шећера.

Тих времена наравно да више нема. „Прешернова клет“ је протеклих година мењала разне газде и дезене, до те мере да више нико од сталних гостију ни пијан није желео да завири у њу. Опет из кругова блиских шанку сазнајемо да ће „Прешерн“ ускоро постати оно што је некад и био. За сада је ту „Црна корњача“, али корак по корак можда се и врате стара времена.

(Вечерње новости)

Ознаке: "Прешернова клет", Београдске приче, кафане