Прочитај ми чланак
Славном италијанском глумцу Марчелу Мастројанију нису требали читави тимови пи-арова и саветника за медијекоји би га, према данашњем корпоративном новоговору, брифовали у Београду, пред гомилом новинара.Уместо да избегне да одговори на тадашњу светску заврзламу број један,с којом је од филмских дива италијански заводник заиста у вези – с Кетрин Денев или Феј Данавеј – Мастројани се, усред социјалистичког Београда, окупиран новинарима, жалио као у исповедаоници како га заправо жене искоришћавају. Њега, тако невиног, који се клео да је сваки наполитански молер већи заводник од њега.
НиЏек Николсон није имао обруч саветника за кризни пи-ар око себе, нити је размишљао о креирању стратегијског имиџа, док се шуњао ка дискотеци „Акваријус”, где га је, на улазу,чекао Лале Робија:
– Ајде, улази, Американац. Нешто си ми познат – увео га је Лале.
То што се и легендарној рокерки Тини Тарнер фућкало ко ће је од фотографа снимити како са извесним Зубом, организатором београдских концерата, одлази на вечерњу пројекцију у биоскопу „20. октобар”, није резултат њене незаинтересованости за утисак који оставља у медијима.
Нико од три велике звезде није превише марио за креирање сопственог имиџа јер су представљалитако снажне аутентичне уметничке личности иходајуће институције –да не кажемо билборде –којима заиста није била потребна никаква дорада имиџа, у тимовима за креирање ликова и дела. Данас је, међутим, готово немогуће замислити јунаке јавне сцене, од политичара и бизнисмена, до левог крила и последње певаљке, који не планирајусвој визуелниидентитет и не креирају стратешки имиџ,користећипри том алатекојима се данас служе силне маркетиншке и пиаровске агенције: брендирање, ребрендирање, фотошопирање…Или, што би се рекло, штанцовање.
И тако је највише сводове власти, али и комунална предузећа, попут пијаца или гробаља, запосела армија менаџера за односе с јавношћу, који су се потом разгранали у различите родове и врсте, размилевши се институцијама, агенцијама, шопинг моловима, стадионима, шатрама…
Али, уместо да веза са саговорницима за новинаребуде лакша, а они доступнији, догодио се својеврсни парадокс. Око силних „дисижн мејкерса” (то вам дођу они што доносеодлуке) ушанченесу чете пи-арова, бренд менаџера и медијских саветника,са задатком да филтрирају вести или свог клијента заштите од могуће медијске артиљеријске паљбе. Тако се од новинарства ствара пропаганда, а од српског језика – лингвистички џумбус.
Али, то не важи за Расима Љајића илиДрагана Марковића Палмукоји ваљда припадају последњим диносаурусима српске политике. Нису они наивци. Напротив, није случајно што их новинари у готово свим анкетама сврставају међу најкомуникативније политичаре, те медији углавном зажмуре када треба завирити у њихове тајне пећине. Да ли је то због тога што они јашу сами кроз медијско-политичку прашуму?
Можда је и зато Расим најдуговечнији министар. Траје од 5. октобра. Љајић је свестан да су новинари управо због његове предусретљивостиблагонаклони према њему. Све што би свакога другога укопало, попут вођења канцеларије за сарадњу с Хашким трибуналом, управљање Министарствомза рад и социјалну политику, у земљи у којој нема ни посла ни социјале, или скорашње активно учешћеу преговорима о Закону о раду, за мудрог Санџаклију се – претварало у шансу. Али, тако је када се човек, иако министар, лично јавља бар 20 пута дневно на новинарске позиве.
– Шест или седам година заредом сам у анкети агенције „Прагма” проглашен за најкомуникативнијег функционера – каже нам Расим. Ни сам не зна да ли је дуже на тој ранг-листи или у постоктобарским владама. Да ли то Расим има урођен таленат да буде самоходни пи-ар менаџер?
– То се носи из куће. И то је и мера односа према мом послу. Ни мени није увек пријатно да причам с новинарима и увече, и за празнике, и ујутру. Али, то је део овог посла, пријало то мени или не. С друге стране, ни када се не слажем с неким текстом или коментаром трудим се да то максимално потиснем у себи и да испоштујем и онога с ким, да није овог посла, ни кафу не бих попио – признаје Љајић. Градоначелник Јагодине Драган Марковић Палма је непрскана верзија Расима Љајића. Лидеру Јединствене Србије довољно је послати СМС и мерити пролазно време сведок се не јави. Нешто више од пет минута траје чекање, доксе не чујеглас егзотичног Моравца.
– Ја сам једини политичар у Србији који није мењао број свог мобилног телефона још од када су мобилни стигли у Јагодину. У Србији чим неко постане нешто, прво што уради је да замени број мобилног и ангажује пи-ара. Ја се јављам свакоме ко ме зове – смешисе Палма.
Наравно да обојица, можда и због тога,немају проблема с политичким коалиционим браковима. Расима је, на Чедину жалост,„оженио” Вучић, а Палму поново – Ивица Дачић.
И Расим и Палма, као и некада Шешељ, ретки су политичари с талентомза пи-ар и стратешку комуникацију, без завршених курсева и обука.Јер, како смо кренули са овом „Темом недеље”, њих двојица су се распричали. Највећи маркетиншки магови су се, напротив, ућутали. Тако двојица „кампањамена” Бориса Тадића, у време док је бивши лидер ДС-а био у два мандата председник Србије, Срђан Шапер и Небојша Крстић,из различитих разлога сматрају да нису прави саговорници оовојтеми. Али, док су креирали Борисову комуникацију и имиџ, умели су да радо СМС поруке главним уредницима, са жељама и поздравима. Такође су, приликом уговарања интервјуа с Борисом, бар „Политици”, тражили питања унапред.
Међутим, ни нова власт се није истакла нарочитом суптилношћу у комуницирању с медијима. Тако је Александар Вучић, популарни ППВ, одустао од договореног интервјуа за „Политику” у последњи час, правдајући се високом температуром. Међутим, како је Вучићу спадалатемпература, тако му је сплашњаваои ентузијазам за интервју.
Заменик главног и одговорног уредника „Политике” Батић Бачевић се такође опекао, али не због Вучићеве температуре, већ зато што се приближиопревише извору којим зрачи председник Томислав Николић. Бачевић је, наиме, већ ушао у зграду Председништва Србије, прошао кроз скенер, убацио мобилни телефон у сандуче, али је баш тада, у одсудном тренутку, председник одустао од интервјуа. Мада је Бачевић био спреман да због разговора с Томом оде и на магнетну резонанцу.
Али, док су у опозицији, српски политичари по правилу добијају изненадне нападе наклоности према новинарима. Лидери ДОС-а у време Милошевића, или Николић и Вучић у време Тадића, били су огледни примери како се бори за власт. Јављали би се на телефон и после поноћи. Тада имнисутребалипи-ар тимови.
Када се Вучић недавно медијски проклизао у Фекетићу, изгледа да се сетио времена када он лично водио политичке кампање, па је био принуђен да пегла ствари, објављујући цензурисани сатирични видео-клип управо на свом фејсбук и твитер налогу. Римејк операције „спасавања редова Вучића” спровео је вероватно он сам, док се спекулише како је шеф његове интернет кампање Марио Малетић смењен.
Зауставно време љубави између политичара и новинара, које потраје по инерцији извесно време и по ступању на престо ових првих, знатно се скраћује како време пролази. Лидери ДОС-а, и Коштуница и Ђинђић и Живковић,били су знатно толерантнији према новинарима у односу на своје наследнике. Сетимо се само како су се свеколеге солидарисалес новинаром на кога се брецнуо тадашњи премијер Зоран Живковић и потом сви напустили премијерску конференцију за штампу. Чик да сада видимо такву новинарску солидарност када подигну тон Дачић или Вучић.
Да ли је разлог новинарског дефетизма чињеница да је наша професија девалвирана, док је пиаровска работа постала помодна и добро плаћена? Сада новинари пристају да их не само лидери странака, већ и чиновници у комуналним предузећима,упућују ка слепим колосецима ка којима, иначе, путује читава журналистичка композиција. На тим путоказима пише:
– Обратите се мом пи-ару!
Потом пи-ар предложи:
– Ако вам је тешко, ми ћемо вам написати и питања!
Многе колеге које пратесвет политике, бизниса, спорта и естраде пристају на такву обострану лаку проституцију, те о „терору пи-арова” није поштено говорити ако се не призна иновинарско скидање доњег веша. Можда се то дешава зато што велики писциполако изумиру. А можда и зато што више нема аутентичних личности и лидера, попут Мастројанија, Николсона или Тине Тарнер – мада сумњамо да је и Тито имао свог пи-ара – те се нови ликови морају производити. Као нови аутомобил, рецимо. А ко ће да га купи, ако нема добру рекламу.
Александар Апостоловски
Биљана Баковић
“
Мале тајне Расима и Палме
Љајић: „Пи-ар школе су приче за малу децу. Био сам на једном курсу. Они крену мене да уче како да седим, како да гледам у камеру… Кад су ми рекли да треба да седим на врху столице, а не заваљен и где да држим руке, ја једва издржах до краја обуке. И никада се не вратих тамо”.
Палма: „Сам себи сам и пи-ар и саветник за медије. Немам ни саветника за политичке поруке. Шта ће ми. Сам смишљам своје слогане. У ствари, смислио сам један, пре 12 година и не мењам га. Он гласи – Домаћински!”
„
