Проглашење Алојзија Степинца светим биће завршено до краја ове године. Међутим, поставља се питање како човек који је се сматрао ментором и духовним оцем Усташа и Анта Павелића, може бити светац.

На миси у римској цркви светог Јеронима кардинал Ангело Амато, префект Конгрегације за проглашавање светих, најавио је да ће папа Фрања прогласити Степинца светим, на основу налазе лекарске комисије која је потврдила чудесна оздрављења од стране Степинца.

Очекује се да ће сам папа Фрањо веома брзо јавно да објави датум када ће прогласити Степинца светим, али пре тога и кардиналски збор треба да се сложи с документацијом коју је прикупила ватиканска Конгрегација. Међутим, нема сумње да ће овај случај узбуркати духове прошлости, јер се Степинцу приписују многи злочини.

Степинац је одмах по уласку Немаца у Загреб 10. априла 1941. подржао оснивање НДХ, пружао је подршку усташком режиму, а 1945. борио се за очување тог режима. На терет му се стављају насилно покрштавање Срба и давање подршке Усташама за страшне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима.

У свом дневнику Алојзије Степинац с пуно мржње пише о православним Србима и наводи план за унијаћење:

– Стога већ у интересу Римокатоличке цркве морамо учинити све да народ хрватски остане здрав и културно јачи. Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред намјесником Кристовим Светим оцем. Онда бисмо и ми коначно могли одахнути у овом дијелу, јер бизантизам је одиграо страшну улогу у повијести овог дијела свијета у вези с Турцима – наводи Степинац.

Слично је записао и поводом пуча у Београду, 27. марта 1941. Ту се његово мишљење није много разликовало од Хитлеровог става у наређењу издатом о нужности уништења Југославије и војно и политички као државе.

– Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол који се никад неће приближити осим чудом Божјим. Православље је највеће проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема праведе, нема поштења – додаје љутито Степинац.

Одговорност Ватикана утолико је већа уколико је католичка црква у НДХ, на челу с надбискупом Степинцем, поздравила и усвојила “законске одредбе о пријелазу с једне вјере на другу” истовремено кад је почело усташко клање Срба, Јевреја и Рома у НДХ.

У његовом седишту у Каптолу после рата нађена је усташка документација и злато које су Усташе опљачкале од Срба и Јевреја.

Степинчево ангажовање током Другог светског рата добило је и судски епилог. До случаја “Степинац” је дошло поводом никада довољно разјашњеног примера усташког команданта Ерика Лисака, који је откривен у просторијама Каптола, тј. у центру Католичке цркве у Хрватској.

Лисак је био тражен као ратни злочинац, а кад је откривено његово скровиште, тежина оптужбе за скривање пала је на врх Католичке цркве и надбискупа Алојзија Степинца.

Због сарадње с окупатором и усташама Алојзије Степинац осуђен је на 16 година затвора, али је 1951. пуштен у кућни притвор у родно село Крашић, где је као знак подршке Ватикана 1952. добио звање кардинала, где је и умро 10. фебруара 1960. од ретке болести.

Хрватски сабор је 14. фебруара 1992. донео декларацију о осуди политичког процеса и пресуде Степинцу, по којој је он био неправедно осуђен на монтираном процесу. Оптужбе да је трован никад нису доказане.

Папа Јован Павле II прогласио је Степинца блаженим у Марији Бистрици 3. октобра 1998, а помен на њега – Степинчево, пада 10. фебруара. Култ Алојзија Степинца је веома распрострањен међу Хрватима, а кад на то додамо константну мржњу према Србима, клањање ратним злочинцима, поставља се питања да ли је НДХ престала да постоји. Макар у нечијим главама.

(Телеграф.рс)

Ознаке: Алојзије Степинац, Ватикан, НДХ, усташе