Прочитај ми чланак
Већ се дубоко загазило у другу половину 64. Берлинала, а фестивалски обожаваоци и филмски критичари и даље безуспешно чекају да у главном такмичарском програму виде, ако не баш ремек-дело, а оно бар какав посебан филм. Тога за сада нема, а све се бојим да га неће ни бити!
Упркос оптужбама за слаб такмичарски програм, које су ових дана одаслате на адресу дугогодишњег фестивалског челника Дитера Кослика, он се помиње као нови берлински секретар за културу, уместо Андреа Шмица који је недавно абдицирао због пореског скандала.
Иако се одавно не слажем са филмским изборима Дитера Кослика, ово не тврдим ја већ објављује угледни амерички часопис „Холивуд рипортер”. А када Американци кажу, мора да је тако. Они од прислушкивања по Немачкој, колико знам, још нису дигли руке.
О томе сведочи и документарни филмски интервју „Едвард Сноуден – Интервју”, који је пре два дана имао специјалну пројекцију у оквиру Берлинала, иако је заправо реч о телевизијском интервјуу који је Сноуден дао немачком новинару Хуберту Зепелу. Али, како је ово први Сноуденов интервју одкад се налази у Русији, овај филмски догађај ипак има укус ексклузиве.
На главној сцени у Берлинале паласту међу филмовима из трке за „Златног медведа” до сада су се, осим „71” Јана Деманжа (о којем је на страницама „Политике” већ писано), издвојили још и филмови: „Станице крста” Дитриха Бригемана, „Волети, пити, певати”, то јест „Живот Рајлијев” Алена Ренеа, „Стратос” Јаниса Економидеса, „Црни угаљ, танки лед” Ђао Јинана, и на сасвим посебан начин и „По редоследу нестајања” Ханса Петера Моланда.
Норвешки филм, у режији Моланда, право је фестивалско освежење, али не зато што је какво врхунско дело, већ зато што је у питању симпатична и прилично духовита црна кримикомедија неуобичајене структуре (сваки убијени лик, добија и своју читуљу са крстом), која у дворани мами смех и кикот показујући све потенцијале успешног биоскопског филма (руку на срце, место му је више ван конкуренције).
У најкраћем, ово је нешто попут чорбе скрчкане од Тарантинових и филмова браће Коен, али нема везе – смешно је, а и ми смо ту умешали прсте.
Мислим, пре свега, на учешће наших глумаца, међу којима и Сергеја Трифуновића (присуствовао пројекцији) и Микија Крстовића, који заједно са својим Татом, у лику и телу легендарног Бруна Ганца, који течно у филму говори српски, чине српску нарко-мафијашку породицу, главне конкуренте на тржишту на којем влада млађахни, наочити норвешки бос који стално брине о здравој храни и здравом животу свог маленог сина.
У том норвешком грму – причи о освети, правди и лику оца осветника, којег вансеријски тумачи Моландов велики пријатељ, шведски глумац Стелан Скарсгард – лежи и српски зец као један од главних изворишта црног хумора. Јер, главни негативац стално Србе назива Албанцима, вређа Србе мислећи заправо на Албанце, показујући у свој својој нордијској иберменшовској осионости, да је то њему све исто. Страно, незанимљиво и крајње непожељно…
„Странице крста” Дитриха Бригемана, естетиком минимализма и хладноће, делимично представља мешавину онога што личи на Урлиха Зајдела и Михаела Ханекеа. Прича о 14-годишњој Марији, из ортодоксне католичке породице, „путује” кроз 14 станица (14 малих поглавља), баш као што је и Исус пролазио Голготу. Девојачка трагедија сликана са хладном дистанцом не оставља гледаоца равнодушним. У сваком случају, од четири немачких филмова у такмичењу, овај је најбољи.
Грчки филм „Стратос” старог знанца (Кипранина) Јаниса Економидеса, јесте филм који се може описати као „Тарантино без шеге и хумора”. Плаћени убица за новац ликвидира једног по једног припадника у дугове огрезле средње класе, али не из убилачког нагона већ из нужде (да инвестира у градњу тунела за ослобађање пријатеља из затвора) и у том смислу је Економидесов „Стратос” велика метафора грчке економске кризе.
Убица је уједно и најморалнији лик у причи о моралном суноврату, превари, корупцији, пропалим инвестицијама и пропалим породицама…
И док кинески филм „Црни угаљ, танки лед” Ђао Јинана, класична кримиприча, мами пре свега из разлога што оваква врста филма донедавно није снимана у Кини, филм „Волети, пити, певати”, то јест „Живот Рајлијев”, француског ветерана и филмске легенде Алена Ренеа (92), усхићује као ода радости, славље живота и уметности, али и смрти као саставног дела живота.
Француски мајстор по рецептури „једноставно је лепо”, и на својеврстан начин „глумећи” филмске екстеријере и ентеријере, надомештајући их често цртежима и позоришним реквизитима, нуди екранизацију позоришног комада британског писца Алена Ајкборна, о три сеоска пара на чију животну колотечину невидљиви пријатељ Џорџ Рајли утиче на много начина.
И ево на делу је Рене као непревазиђени мајстор форме у којој се спаја и оно наизглед неспојиво: чисто позориште, ликовна уметност, музика и сензибилан филм, у којем је његова животна сапутница, искричава Сабин Азема, поново у једној од главних улога!
(Политика)
