Прочитај ми чланак
Свет јавности и новинарства од како постоје штампане новине корситио је новинарску форму звану “Новинарска патка”. Све је мање “новинарских патки” а све више јавних и “новинарских магараца и гуски”.
Познати лингвиста Милан Шипка о “новинарској патки” каже: “Постоје три објашњења како је настао израз новинарска патка. По једном, најмање вероватном, тај израз потиче од скраћенице НТ, којом су, наводно, у редакцијама листова обележавали сумњиве и непроверене текстове доспеле с разних страна. То би као требало да значи латински „нон тестатур” („није проверено”, или нешто слично).
У књизи Из живота речи Едвард Вартањ распреда ову причу. Желећи да се наруга лаковерној читалачкој публици, познати белгијски хумориста Корнелисен лансирао је вест о прождрљивим паткама. Јавио је како је неки наредник купио двадесет патака и наредио да се једна од њих одмах закоље и сва (с костима и перјем) исецка на ситне комадиће како би њоме нахранио остале патке. После неколико минута то је учинио и с другом, па с трећом, четвртом… и тако редом до деветнаесте. На тај начин је двадесета патка прождрла деветнаест својих другарица.Ту бесмислену вест о прождрљивости патака пренели су и други листови, па се после о томе данима причало.
Аутор је, наравно, након извесног времена открио тајну свог „научног експеримента” и тиме се наругао лаковерним читаоцима и „жутој штампи”. Случај је потом заборављен, али се од тада, како мисли Вартањ, свака лажна вест у новинама назива новинарском патком. Занимљиво је да је много година касније један амерички лист објавио исту вест. Резултат је опет био исти: лаж о прождрљивим паткама примљена је са великим занимањем.
Србија без политичке сатире и “озбиљних” таблоида
Србија данас има жуте таблоиде који су вулгаризација “новинарске патке” јер немају ни језичког нити духовног стила и више су део политичке борбе и пропагандног рата политичких олигархија и тајкуна у намери да срозају јавно мнење. Већина даншњих таблоида у Србији преноси бомбасти наслов са великим фотографијама и доста празним и недовољно интелигентним садржајем. Србија нема данас свог Домановића нити Брану Црнчевића , или сличне новине као што је био “Ошишани јеж”. који је за време Другог светског рата излазио у Београду коа “Бодљикаво прасе”.
Политичари данас више воле “огољене” и примитивним садржајем обојене таблоиде који праве тираже на основу друштвеног и политичког неукуса и некултуре. Французи деценијама имају један лист великог тиража од којег политичари страхују. Ради се о Сатиричном недељнику „Ле Цанард Енцхаîнé“ (Оковани патак) који је збацио са власти неколико министара и државних секретара у Саркозијевој влади. Њихов медијски успех мери се и „„Le Canard Enchaîné“ је основан давне 1915. као новинарска противтежа телефонској пропаганди и цензури Првог светског рата.
По писању медија “уредник Клауде Ангели држи у рукама један омањи папир: у једној колони 10×10 центиметара налази се биланс стања у републици. У левој колони су имена шест министара и државних секретара чије је животе овај недељник загорчао. Са десне стране хартије налазе се скандали које је недељник изазвао у 2010. години када је Канард срушио два државна секретара и запечатио судбину два министра. Након последњег открића, министар иностраних послова Мишеле Алиот-Марије је такође приморана да оде са власти.”
Подаци говоре да Канард који је једини сатирични недељник у Француској, светла је тачка у француском рецесионом и глобалистичкм друштву који све мање цени националне вредности. Тираж је порастао за 32% у прве две године након инаугурације Саркозија, а захваљујући бројним скандалима у земљи сада се штампа у 700.000 примерака недељно. Нето профит је око 5 милиона евра (6,9 милиона долара) у 2009. години. Већ деценијама покрива све скандале у Француској из поузданих и кредибилних извора, док у исто време објављује подругљиве карикатуре, негује слободни говор без длаке на језику и објављује измишљене колумне политичара.
Србији потребан “Слободан патак”
Ако би ову озбиљно стратегију примене “новинарске патке” ставили у српски контекст онда она у траговима постоји кроз неке таблоиде, пре свега таблоид под истим називом “Таблоид”, који користи од слободнијих текстова и речника, преко проверених, али и непроверених информација-дезинформација који поврменео “узбуде “ јавност, али без већ одјека. Србији дакле недостаје отворени политички хумор и сатира, слободнија реч која није стилизована у разним кабинетима са плаћеним колумнистима који делују као агитатори штабова својих ментора и газда.
Србија данас има све мање политчких вицева, не што нема политичког хумора, већ што су политичари у Србији без “духа” и без осећаја за јавну критику и анализу јавног мишљења. Србији је потребан лист “Слободан Патак” који би у писаној и интеренет презентацији јавно говорио, шалио се и својим “пером” и “кљуном” завиривао у све ћошкове јавног и политичког живота Србије. Политичари у Србији немају много смисла за хумор и још мање за сатиру јер велики број оних кој нису на власти или спремају да дођу носе иза себе пртљаг тајних досијеа сарадништва у разним службама и езотеричним организацијама, па је сваки хумор штетан за разобличавање намера и карактера, а пре свега замагљивање будућности Србије.
Када би “Слободан Патак” виртуелно и стварно улазио у кабинете, тајне службе међу интересе политичара и тајкуна Србија би била политички здравија и стабилнија земља а јавност би била на вишој цени, што би се одржавало и по озбиљности рада политичара, министара, посланика, диреткора јавних предузећа. Информације би се у “Слободном Патку” сливале саме јер дух Срба и других грађана у Србије није без смисла за хумор и шалу на свој рачун.
Како функцонише францускуи патак скоро 100 година? Извори су поуздани whistlebloweri који се по дану потчињавају уобичајеној хијерархији, тихи су и гутају све што им смета – да би се увече састајали са новинарима у баровима великих хотела („Веома практично, има много странаца, дискретно је“) и откривали тајне о државном управљању. Када би у време избора или изборне камапње или око састава владајућих коалцији и влада били озбиљни садржаји попут оних у француској (“Патка”) многе фотеље би остале празне због страха од праве политичке сатире која сатире српске “сатираче”.
Србија је ипак земља јавног шпијуна са визит катом Алексе Жуњића, има сјајну традицију Бранислава Нушића, Домановића, Црнчевића, Витезовића, одличне афрориситчаре, кариактуристе. Сви такви садржаји били би одличан “коректор” власти у Србији.
(Видовдан – Томислав Кресовић)
