Прочитај ми чланак
Шта више, чини ми се да је победа СНС-а чак за нијансу „претерана”, тј. контрапродуктивна, јер превелику одговорност баца у руке СНС-а и њеног лидера Александра Вучића
Као што сам сугерисао пре месец и по дана, ови избори су били одлучени још у тренуту када су расписани – и да је постојала иоле реална могућност да се заврше другачије, избора не би ни било.
Без обзира на то што се то прикривало зарад одржавања вештачке неизвесности и зарад мобилизације бирачког тела СНС-а, неизвесности у погледу напредњачког резултата напросто није било и једино је постојала дилема (али је она била више занимљива кладионичарима него што је имала неки опипљив политички смисао) да ли ће освојити „само” 43-44, или свих педесет одсто гласова изашлих бирача.
А посебно је свако лицитирање с резултатима постало беспредметно након што се Демократска странка поцепала у две колоне месец дана пред изборе и када вајне „патриотске снаге” нису успеле да се договоре о заједничком наступу, упркос реалној опасности – која се на крају и обистинила – да сви могу остати испод црте. Све остало је била ствар чисте технике коју играч Вучићевог искуства напросто није могао пропустити да не искористи.
Шта више, чини ми се да је победа СНС-а чак за нијансу „претерана”, тј. контрапродуктивна, јер превелику одговорност баца у руке СНС-а и њеног лидера Александра Вучића. Такође, мислим да није добро да више од 20 одсто грађана нема своје заступнике у парламенту, као и да у њему неће седети нико ко би представљао готово трећину оних који су скептични и неповерљиви према евроинтеграцијама и актуелној косовској политици.
У ствари, постоји једно лакмус питање које смо ми у НСПМ-у патентирали пре петнаестак месеци и које непогрешиво прати, објашњава – и одр(а)жава – Вучићев рејтинг. Питање гласи: „Шта мислите о актуелним хапшењима и активностима у борби против корупције”, а понуђене опције су: 1)то је коначно прави почетак борбе против корупције; 2) то је политички обрачун садашње власти са члановима и финансијерима бивше властии 3) те активности служе властима за скретање пажње с економских проблема и прихватања независности Косова. Када је то питање први пут постављено, тачно половина испитаника је гласала за опцију 1 („коначно прави почетак…”). Умеђувремену је тај проценат минимално опадао, али је и даље више него довољан да симболу те борбе гарантује више него убедљиву изборну победу. И то је, мање-више, био крај овог изборног турнуса. Све остало је, као што рекосмо, била пука техника.
Што се осталих тиче, све је у границама очекиваног. Упркос свим аферама и нападима, Дачићева коалиција држи солидан рејтинг и држаће га све док буду на власти. УРС овога пута напросто није имао никаквих шанси. Демократе су се „самоубиле из заседе”, док су ЛДП и ДСС платили данак својој „кооперативности”, тј. суздржаности да нападају директно Вучића, све се надајући да ће за то бити награђени коалицијом на републичком, односно градском нивоу. На њихову несрећу, то што би можда могло да прође без последица код СПС-ових или СНС-ових гласача, није прошло код њиховог, за српске прилике, ипак натпросечно образованог и политички свесног бирачког тела.
Двери су показале знаке политичког живота, али и лутања, што је ипак било недовољно за пролазак у парламент, а сви остали су били ту само да чорба буде гушћа и да осталима скину понеки проценат, повећају број „бачених гласова”, те да тако Тријумфаторов тријумф буде још тријумфалнији.
Све ово, наравно, не умањује размере Вучићевог успеха и политичку виртуозност којом је, шаховски прецизно, ма колико то понекад деловало хаотично, брутално и грубо, вукао по табли политичке фигуре, жртвовао пионе, коње и топове, постепено заокружујући „краља” и „краљицу” у лику Ивице Дачића и Томислава Николића. Па их чак на крају навео да се међусобно боре, те у њему траже заштиту и савезника.
Без шале и без потцењивања, Вучић се још једном показао као врхунски мајстор политичког инжењеринга. И без обзира на то што је у периоду свог метеорског успона и политичког „преумљења” (пре)често волео да цитира Макса Вебера, дефинитивно се чини да је ипак неупоредиво бољи као Макијавелијев следбеник. Политичке кампање су оно у чему је Вучић заиста добар и што заиста воли и уме да ради. И у чему се вежбао и калио дуже од две деценије. Зато он, ево, још мало па две године државу и води као да је непрестано у изборној кампањи и у ванредном стању – што на неки начин и јесте случај. А да ли и како уме да води државу, гради институције, чува демократију и поштује критичко мишљење, моћи ћемо да видимо врло брзо. Али, поштено говорећи, у тој врсти дисциплине улива далеко мање поверења од оне (макијавелистичке) вештине стицања, одржања и увећања моћи у којој се показао као прави шампион.
У сваком случају, без обзира на претерано и неукусно медијско фаворизовање које му, дугорочно, може више штетити него користити, нема сумње да СНС и Вучић лично тренутно уживају безусловну подршку негде између четвртине (половина од половине која је гласала), па до трећине грађана Србије. Друга трећина подржава све остале, то јест, разбијене остатке „Прве” и „Друге”, то јест, „патриотске” и „грађанске” Србије. А трећа трећина, разочарана у све и убијена у појам, не подржава никог, не верује ником, ничему се не нада, не гласа и не учествује у политичком животу.
(Политика)
