Прочитај ми чланак
У финалу Мајамија је Ђоковићева надмоћ подсетила на 2011, али у Монте Карлу, Мадриду и Риму му неће бити потребан ондашњи јуриш кроз сезону шљаке, јер је крунски циљ тек на Ролан Гаросу.
Нарочита драж маратонских спортских ривалстава је у низовима узастопних победа једне стране. Док серије трају, навијаче носи илузија о моћи и немоћи, као да су живи учесници коначног расплета. Трик је у томе да спортски великани, као што су Новак Ђоковић и Рафаел Надал, не би били велики и „вечити” ривали, да те серије не могу у трену да промене власника. У овом моменту смо сведоци нове Ђоковићеве серије, започете јесенас и само привидно прекинуте промашајима на почетку сезоне, причом о баксузној замени Вајде за Бекера и сумњама које прате сваки неуспех.
Колико ли сада сумњи прати Надала? Џаба прво место на свету и невероватни повратак 2013, када је у последња три дербија пружао мање отпора него Изнер, или Гонзалез, против Ђоковића. У Пекингу и Лондону је било исто, 6:3 и 6:4, у Мајамију за нијансу горе: 6:3, 6:3. Сваком се догоди слаб дан баш у дербију, али ови су порази били пресликани: по један брејк у првом и другом сету и мирна Ђоковићева реализација – слике потпуне надмоћи. Ако су се нашем асу догађали несхватљиви тренуци слабости против Изнера или Федерера, да не доврши сет својим сервисима, Надал није могао да се нада таквој милости. У Мајамију смо видели да сада не може да се нада ни уобичајеном тешењу и комплиментима ривала од којег је примио јасну поруку – рат је у јеку.
Уместо епских маратона, попут оног у Мелбурну, Мајами је, према коментатору „Њујрок Тајмса”, био „хаику поезија: Ђоковићева бравура у којој је увек за потез и мисао испред Надала”. Из шаховског угла бисмо додали: највредније мисли у овој наизглед праволинијској минијатури биле су скривене између потеза двојице велемајстора који се већ познају у душу и у миг, па ће и анализе остати знане само ауторима.
Надал је сада свестан, као Ђоковић средином 2013, да је други на свету бољи од првог, да је његово вођство на светској листи нереалано и да га само оптерећује. Шпански матадор се спустио на земљу. Ону жуту, њему омиљену, коју чека да би серију окренуо на своју страну, а где управо почиње најузбудљивији део дивовског ривалства. За две седмице, од 13. априла, почиње мастерс у Монте Карлу, где Ђоковић брани титулу на Надаловом буњишту, па мајски врхунац сезоне шљаке, са везаним мастерс турнирима у Мадриду (4. мај) и Риму (11. мај). И на крају, од 25. маја, гренд слем турнир на париском Ролан Гаросу.
Париз је коначни циљ нове Ђоковићеве серије, једино што му недостаје и веће од било чега што може да освоји ове године. Од тога су мање важни Монте Карло, Мадрид и Рим, а још мање прво место на АТП листи. Велике серије могу да се окрену у сваком тренутку, под најмањим поветарцем, а најпре под теретом самих серија. Уколико и освоји Монте Карло, Новака ће са свих страна да притисну нереалне жеље да се врати 2011. Ондашњи јуриш на кров света је непоновљив и њему самом непотребан. Сада је искуснији: пребродио је туђе амбиције, личне проблеме који су га пратили 2012, па Федереров повратак те године и Надалов, лане. Није време за јуриш. По неки пораз на наредна три турнира неће му шкодити као пелцовање у походу на Надалову Бастиљу и победу већу од свих других.
Тек у Паризу може да се најављује расплет овог ривалства. Можда ће историја одредити Федерера или Надала за најбољег тенисера свих времена, али Ђоковић има сјајне изгледе да остане упамћен као бољи од најбољих, када се буду сводили рачуни у борби један на један.
