Сваки народ има своју ћуд. Некаква мешавина направљена од патриотског поноса, устаљених животних навика и кодекса понашања који чини да се свако ко се усуди да их преиспитује, било случајно или намерно, доведе у незавидан положај. Питање је само да ли је сваки народ тога и свестан и, што је још важније, да ли уме да се шали на свој рачун.

Једни се смеју док су други увређени. Ако се као странац усудите да се шалите на рачун другог народа, боље је да будете сигурни у оно што говорите и да то урадите што спретније. Захваљујући својим личним ”брљотинама” и испадима које сам правио пред Србима и њиховим реакцијама, саставио сам списак који данас делим ”свежим” Шпанцима.

1. Ова ракија није домаћа! Понудити ракију госту је стари домаћински обичај на који су Срби необично поносни. Јачина овог алкохолног пића које се прави од разног воћа, често је изнад 40 степени. Сваки дом има своју, домаћу ракију, коју прави неко из фамилије. Хајде, па се ви усудите да им кажете да је баш та коју вам нуде индустријска, када је понос целе државе да се ни случајно не стави у уста било шта што није домаће и природно. Наравно, нико неће бити одушевљен вашом сумњичавошћу. Зато треба бити веома опрезан пре него што кажете шта је ”домаће”, а шта ”индустријско”.

2. Свињетина није добра за здравље. Србија је краљица протеина. Њен подмладак са својих осамнаест година има висину и распон раширених руку од метар и деведесет. Свињско месо, као и ракија, српска је светиња. Придиковати како оно није здраво неће учинити да људи цене ваше навике у исхрани. Ако томе додате да више волите новопазарске ћевапе, који су због исламских обичаја без свињетине, од лесковачких, који прште од исте, изазваћете још већи бес. Апропо, бити веган или нешто слично, ствар је лошег укуса.

3. Па, у Југославији се заправо и није тако лепо живело. Има мало или чак нимало југоносталгије. Али, често се оживљавају успомене како се некада живело: уређен и квалитетан образовни систем, сигуран посао, скијање на Копаонику као права аристократија и наравно, никад прежаљени црвени пасош који је водио у свет без препрека. Сигурно је да не можемо ни замислити колико оваквих прича је испричано млађим генерацијама које се тих времена не сећају, али су и те како принуђене да о њима често слушају. Ако желите да испаднете симпатични странац, па кажете како се данас у Србији не живи тако лоше, ствар се додатно компликује. Ни на једном месту на кугли земаљској се не живи горе него у Србији. Понављам, ни на једном. Чак ни у пустињи Гоби.

4. Нисам био у Србији, али желим да идем на хрватско приморје. Већ је позната ствар да многи Шпанци желе да виде Дубровник, који је у Хрватској. Много њих је и било тамо. Честитамо! Али Србија није Хрватска, као што ни Гранада (Шпанија) није Гренобл (Француска).

5. Горан Бреговић и Емир Кустурица су најбољи. Иако су познати као велике ”светске, а наше” звезде, нису лишени оговарања и не могу их сви прихватити као своје перјанице. Неко каже да није написао песму која се толико врти на радио станицама, други каже да му је музика лоша, а он арогантан и уображен. Трећи каже да је опседнут својим пореклом, да стално прави исте филмове, који су притом недовољно добри, четврти каже да више нису пријатељи зато што…

6. Не знаш језике. На српском се каже да ”колико језика знаш, толико вредиш”. Добро знање енглеског, шпанског или италијанског које многи показују, и то не само у Београду, задивљује с обзиром на то да околности у Србији нису најбоље за учење језика. Нека се шпанско министарство остави синхронизовања филмова и серија, па ће видети како и наше пубертетлије могу да проговоре по коју реч на енглеском. Обично када Србе по повратку са њиховог првог одмора у Шпанији питате како им је било, прво што ћете чути је да је лепо, али да ”нико не говори енглески”. Па добро, истина, ми Шпанци и путујемо светом не разумејући ништа.

7. Одакле си? Где је то тачно? А како је тамо? Тешко је да вам неко из Србије објасни одакле је тачно, осим ако је из Београда, Ниша или Новог Сада. Треба се својски потрудити и ишчачкати како би то изашло на видело. Нико више не рекламира своје село. Сви су из ”једног малог места недалеко од Београда/Ниша/Новог Сада”. Инсистирање да сазнате све о том фамозном малом месту може да унервози вашег саговорника. Занимљиво је то, узимајући у обзир да данас ништа није модерније него бити хипстер који у свом селу гаји броколи.

8. Моја пекара је боља од твоје. Свако ко редовно недељом доручкује у пекари у свом комшилуку, обавезно хвали пред другима њене производе, говорећи да је ”његова” далеко најбоља. Квалитет се од пекаре до пекаре разликује, а сви купују доручак у својој омиљеној. Наравно, моја ”Наша пекара” је најбоља. Хоћете да се кладимо?

9. Чиме се бавиш? Многи раде ”ово” и ”оно”, што не мора нужно да значи да се баве нечим нелегалним. Само не воле да говоре о томе. То је питање стида или поноса и ко зна чега још. Ако желимо да задиркујемо познаника, нема ничег бољег од запиткивања да нам детаљно објасни чиме се тачно бави. Али, уколико кажемо да смо консултанти или саветници и да радимо на пројектима, морамо бити спремни да ће људе занимати шта то заправо значи. Тада можемо мирно одговорити да се бавимо ”овим” или ”оним”.

10. Ја частим. Изговорити ову реченицу у кафани пуној Срба је увредљиво. Они су веома гостољубиви када имају једног странца у друштву. Све ће платити, па макар морали да дају и пола месечне плате за цех. ”Не, не, никако, сада ја частим, а кад дођем у Шпанију, тада ћеш ти.” Наравно, после су запањени када нико не зове на ”тапас” у Толеду или Љорет де Мару, нити има намеру да части.

11. Српски језик није много тежак. Срби обожавају да кажу да је српски језик много тежак и да је ћирилицу немогуће дешифровати. Уживају као кад мала деца показују нове ципеле истичући да им је језик савршен, јер за сваки глас постоји по једно слово. Веома су страствени када говоре о фонетици. Зато се толико смеју нашем ”еспанглишу”. Заправо, Шпанци су у стању да исто презиме изговоре на два различита начина, у зависности од тога да ли говоре о оцу или сину (Кирк Дуглас и Мајкл Даглас). Ако ипак не желите да се превише свидите Србима, реците им да је мађарски много тежи и да ћирилицу није тешко савладати. Тако им сасвим сигурно нећете бити миљеници.

12. Ниси прави Србин. Не завршавају се сва српска презимена на –ић, или –ик, како изговарају спикери у вестима на шпанским телевизијама. Упознати некога ко се не презива Николић или слично и питати га да ли је он уопште Србин, није најбољи начин да стекнете пријатеља. Битно је шта је српско, а шта није. ”Ова реч је српска, ова храна није српска, овај писац је Србин, овај бизнисмен није Србин…” Најбоље реакције буду када нисте Србин и то је очигледно, а ипак тврдите да јесте. Копкаће их све док не сазнају одакле сте заиста.

13. Обожавам српску музику, нарочито Шабана Бајрамовића. Српска музика није нужно музика из Републике Србије. Мапа порекла српске музике је прилично широка. Сада већ покојни Шабан Бајрамовић, иако рођен у Нишу у сред Србије, био је ромски певач, па самим тим није Србин, а ни његова музика онда никако не може бити српска. Ако још приметите и наглас кажете да на најбољем фестивалу српске музике, Драгачевском сабору трубача у Гучи, има највише ромских оркестара и да су победници обично из Врања и околине, будите сигурни да многима више неће бити пријатно у вашем друштву.

14. Не волим фудбал. Добар начин да лоше започнете свој разговор са просечним Србином свакако је да кажете да не волите фудбал, или да не разумете поенту игре у којој два тима од по пет играча покушавају да убаце лопту у кош, или да вам није јасан спорт у ком се плива за лоптом. Нека вас не изненади што ћете чути састав било ког тима из седамдесетих. Лоптоманију можете осетити на сваком кораку.

15. Не написати 15. начин, а обећали сте да хоћете. Написати 14 начина и изоставити последњи, у најмању руку ће пробудити сумњичавост читалаца у ваше добре намере. Натераће их да буду опрезни и почеће да развијају теорије завере у својим главама. Честа појава у Срба. ”Зашто ниси написао последњи начин?”, ”Сигурно си другима рекао, а мени нећеш”, рећи ће вероватно. Али, нека, ионако ће свако створити своју теорију.

Има још безброј начина да провоцирате Србе. Пада ми на памет да оспорим успех и рад њиховог великог спортисте Ђоковића, или да кажем једном Београђанину да Србија није само Београд и да престане да се прави важан, или да коментаришем навику да људи свуда иду у тренерци. Али ком се народу допада да се критикују његови хероји, ком престоничару да му се каже да контролише своју надменост и ко воли да му било ко, а посебно један странац, говори како треба да се обуче?

Најчешћа реакција на провоцирање је тврдња да је и у другим државама исто, мада не мора обавезно тако и бити. Туђина нам не показује само какви смо ми, већ и колико тога заједничког имамо са другима са којима живимо, иако то не значи да смо исти. Свако ће већ проценити да ли би могао да живи свој живот пуним плућима у некој страној земљи. У мом случају, међу Србима је то и те како могуће. Само нека нико не дира пекару из мог краја. Најбоља је у целом Београду.

(czkd.org)

Ознаке: Мигел Родригеѕ Андреу, Србија, Шпанац