(Н. Бабић)

Након неслужбеног референдума одржаног у Венецији и италијанској покрајини Венето (историјскио гледано Млетачкој републици оп.а.) резултати су открили како је сепаратистичко расположење становника изузетно високо.  Чак 89% испитаника се изјаснило за одцепљење од Италије. Италијански дневни лист L’Inipendenza преноси како је сличну иницијативу успешно организовала и сепаратистичка странка са Сардиније, „Partito Sardo d’Azione“ (PsdAz), а у недељу 30. марта је у Палерму одржан „Марш за независност Сицилије“.

Италијански МУП: „Реч је о терористима који су силом хтели да одцепе Венето“

Иако политички коректна, подршка иницијативи у Венету је стигла и од стране венецијанског бискупа, монс. Francesca Moraglie, који је изјавио „како се Италија тешко ујединила, али чињенице говоре да би можда требало пронаћи другачији начин суживота“.

Након милион он-лајн гласова на необвезујућем референдуму, подршке клера, буђења заборављених (или потиснутих оп.а.) тежњи за независношћу на Сардинији, Сицилији, Венету, те регији у којој живи аустријска мањина, Болзано-Алто Адиђе или Јужни Тирол (како га никада није престало звати локално становништво), у Риму су зазвонила звона на узбуну. У једној централистичкој држави као што је Италија очигледно да нема бољег рецепта за сузбијање сепаратистичких тежњи од оптужби на рачун лидера или уског круга људи који су све ово покренули за „тероризам“.

Италијанске обавештајне службе и специјални одјел Министарства унутрашњих послова за сузбијање тероризма, субверзивних и субверзивних делатности, ДИГОС, имају дугу историју подметања доказа, као на пример када су демонстрантима током одржавања суммита Г8 2001. године подметнули (што је касније и доказано) молотовљеве коктеле и хладно оружје, потом их оптужили за „тероризам“.

Наиме, специјални одјел италијанских Карабиниера (Reparto Operazioni Speciali/ROS) у више регија у координираној акцији ухапсио је 24 особе које се оптужује за „сецесионизам и насилне активности с циљем одцепљења покрајине Венето“.

Оптужује их се за „урушавање уставног и демократског поретка, производњу и поседовање ватреног оружја“, а међу приведнима је и главни уредник дневног листа L’Inipendenza, Ђанлука Марчи, којем је одузет рачунар и сав материјал „који би могао да послужи као доказ противзаконитих активности група која се сумњичи за разбијање територијалног интегритета Републике Италије“.

Дневни лист L’Inipendenza излази већ дуги низ година и углавном се бави темама самоопредељења, као што говори и поднаслов на првој страници: „Самоопредељење је природно људско право!“. Ово је први пут да се главни уредник нашао иза решетака с овако тешком оптужбом.

Да би апсурд био већи, будући да се овде радило о он-лине референдуму и никакве опасности по „интегритет и уставни поредак“ није било, ухапшени су оптужени да су „покушали изградити оклопно возило којим би извршили напад на Трг Светог Марка у Венецији“.

„Након акције специјалне јединице РОС тзв. оклопно возило с монтираним митраљезем калибра 12 мм је одузето. Поред 24 особе које се налазе у притвору, истрага је на целом подручју од Венеције до Бреше обухватила још 51 осумњиченика због удруживања ради почињења наведеног казненог дела“, пише Ла Републица.

Звучи невјеројатно, али је ипак истина иако је ријеч о реплици импровизираног оклопног возила направљеног од старог камиона и неколико жељезних плоча на којем се 8 припадника тзв. групе „Serenissima“ 8. маја 1997. театрално довезло на Трг Св. Марка у Венецији „како би заузели звоник катедрале и извјесили заставу Млетачке републике“.

Епизода прилично смијешна, али не и за снаге безбедности које су тада од свега направиле представу, а поготово за групу која је оптужена за тероризам. Организатор акције, Луиђо Фачи је добио 5 година затвора, а „амбасадор Венеције који је преговарао с полицијом“, Ђузепе Сегато, добио је 3 године и 7 мјесеци.

По свему судећи властима у Риму је и он-лине иницијатива о изјашњавању о независности довољан разлог за покретање још једног без икакве сумње монтираног процеса, чиме и другима желе да поруче како се у Италији неће толерисати „кримски сценариј“, нити било каква врста сепаратизма. За оптужбе за „производњу и посједовање ватреног оружја тешког калибра“ у Италији се у правилу осуђује с вишегодишњом казном затвора, а до сада ниједан медиј није објавио слику „фамозногмитраљеза кал 12мм“, стога све ове оптужбе треба узети с резервом, поготово након искустава из 2001. године и подметања лажних доказа од стране највиших званичника обавјештајних безбедносних служби.

Сепаратисти или пионири нових микро-државица?

Иако многи воле наглашавати како је „све почело с Кримом и руским уплитањем у унутрашње прилике у Украјини“, то напросто није истина и сепаратистичке тежње у неким деловима Европе тињају годинама. То се могло видјети и из великог скупа индипендентистичких покрета у Единбургу у септембру прошле године, на којем се окупило неколико десетака хиљада људи из разних европских покрајина и делова.

Будући да данас, барем на Западу, корпорације воде главну реч и обликују нашу свакодневицу, а да би им то пошло за руком потребне су јаке централне власти у Бриселу, као и слабе националне државе, онда је процес децентрализације посве легитиман, па чак и када то значи тражење независности.

Често се поставља питање „величине“ тих потенцијалних „суверених држава“, а заборавља се да у свету постоје микро-државе које у међународној заједници немају никакву сврху, осим што у Уједињеним нацијама служе као глас више за резолуције које предлаже Вашингтон. Ту опет и земље као Уједињени Арапски Емирати, Монако, Луxембоург и друге, које из познатих разлога имају одређену тежину.

Patrick L. Young зa RT пише „како дигитално доба погодује цепању националних држава јер се подузетничка клима боље генерише у локалној заједници, за разлику од старих дискредитираних националних држава чија је подршка неучинковита“.

„Националне владе имају ограничену сврху и грађани траже једноставан правни оквир који ће им јамчити њихова права и пружити прилику да се остваре кроз свој рад. Истина је да су владе постале пародија тзв. „заједничког осјећаја“. С друге стране евро-бирократи омаловажавају националне државе и једино што им је важно јесте стварање Велике Европе или Сједињених Европских Држава. Наравно да су грађани незадовољни немоћним националним владама које се не могу да супротстав Бриселу, центру моћи и наказне плутократске заједничке валуте – евра, али и генератора беде и незапослености“, пише Patrick L. Young.

Сепаратистичке тежње у Шпанији такође имају коријене у тим нелогичностима, а Шкотска ће се ове године изјаснити жели ли бити независна држава или не. Каталонија је увек била економски успјешна, али је ограничена шпаском бирократијом. Каталонци, огорчени односом Мадрида, заказали су референдум за одцепљење 9. новембра ове године.

Ове тежње, између осталог, имају узрок у све већим финансијским потраживањима од стране централних власти, потом издвајању средстава за Брисел од којега стижу само нови намети и ограничења, што је на крају довело до тога да је Европска унија у првом реду угрожена изнутра. Можда је кап која је прелила чашу била одлука Тројке (ММФ/ЕК/ЕСБ) да ЕУ из рецесије покуша изаћи наметањем оштрих мјера штедње, отпуштањем запослениву јавном сектору и мањим издвајањима за социјалне програме. Већи део аналитичара тврди да је то разлог због којега се све више регија и историских покрајина позива на „природно право на самоопредељење“, посебице ако су економски развијеније од остатка државе којој припадају.

Историјске регије и покрајине у Европи у којима су снажне сепаратистичке тежње

„Величина територија не одређује нужно просперитет становништва. Узмимо примјер Сингапура који се од мочваре претворио у „технополис“ и то захваљујући мобилности, зајамченим имовинским правима, општем и свеобухватном приступу образовању и раду и награђивање подузетништва. На крају, наднационална етика „великих“ – влада или корпорација – може бити поткопана снагом малих држава које буду знале да искористеи понуђене могућности.

То је добро и за грађане, али и велики потицај за заједницу да сама одреди и обликује своју судбину“, пише Patrick L. Young, који се у свом чланку ипак задржао на високоразвијеним друштвима и државама с високим технолошким потенцијалом који малим заједницама, чак и ако су на релативно малој територији, даје велике изгледе за успјех само ако буду знали искористити понуђене ресурсе и знање.

С друге стране имамо Источну Европу у којој се већ не може говорити о „економском чиниоцу“ као узроку жеље за независношћу или уједињењу с другим државама или регијама, већ можемо да говоримо о Криму који је сада већ де-фацкто део Руске Федерације и по свему судећи ће то и остати.

Осим Крима ту су још Јужна Осетија, Абхазија, али и Придњестровска Молдавска Република, чија је министар спољних послова Нина Штански 23. марта, након обарања америчке беспилотне летјлице над њиховом територијом, Москви упутила службени захтјев за помоћ и примање у Руску Федерацију.

„Налазимо се под сталним притиском Украјине и Молдавије и Русија игра кључну улогу у очувању мира и стабилности у Придњестровљу, али и пружа финансијску помоћ најрањивијим групама. Изградња нових школа и болница је у потпуности плаћена новцем из Русије. Таква подршка у народу буди осјећај да припадамо руском свету. Стотину хиљада Руса који живе овде и исто толико људи разних националности се поистовјећују с руском домовином“, изјавила је министрица спољних послова Придњестровља, Нина Штански.

Руска Дума је прогласила легитимним и референдум који се 2. фебруара одржао у јужној молдавској аутономној регији Гагаузији која се одлучила на царински савез с Русијом, Бјелорусијом и Казахстаном, док централнее власти у главном граду Молдавије, Кишнијеву, журе с уласком у Европску унију, те имамо отприлике исту ситуацију као у Украјини.

Захтјев Придњестровља за независношћу је наишао на одређени степен суосјећања и разумијевања од стране неких западних експерата. На примјер, фински политички аналитичар и блогер Ари Русила о де-факто државности Придњестровља пише у врло позитивном светлу и тврди „како та земља заслужује позорност због свих елемената државности које има и без спољног признања, али и због нових околности у поштовању међународног права које су услиједиле након једностраног проглашења косовске независности“.

„Предвидио сам да ће Придњестровље бити сљедећи пламен сепаратизма који ће букнути након грузијског сукоба и украјинске кризе. Ако се Придњестровље успореди са Косовом и Метохијом, оно има пуно више разлога да буде признато и на међународном нивоу“, на свом блогу пише Финац Ари Русила.

Може ли Придњестровље бити следећи Крим?

Након побуне и оружаног преврата у Украјини и поновног уједињења Крима с Русијом напетости расту у целој Украјини и прошириле су се на сусједну Молдавију, која исто као и Украјина улаже напоре за што бржи улазак у Европску унију. Молдавија је на самиту у Вилниусу 28. новембра прошле године с ЕУ потписала уговор о слободној трговини, исти онај којега је одбацио бивши украјински председник Виктор Јанукович.

Молдавска влада је такође подржала прозападну опзицију у Кијеву, као и неуставно свргавање предједника Јануковича. Западни аналитичари страхују да би након Крима била следећа мета „Путинове неутаживе глади за туђим територијима“. Међутим, народ Придњестровља нитко ништа не пита, а истина је да тамошње становништво не дели те страхове и ако се одржи референдум о том питању, огромна већина ће се изјаснити за припајање Русији.

Чињеница је да је Придњестровље нова држава у настајању у југоисточној Европи и налази се у тзв. „сендвичу“ између Молдавије и Украјине. Службени језик је руски, а не молдавски. У школама се већином учи руска ћирилица, а не латинична абецеда која се користи у остатку Молдавије. Придњестровље је веројатно једина регија која је задржала совјетски грб и заставу као своје службене.

Недавно је Придњестровље усвојило руско законодавство, што је јасан сигнал склоности ове регије за улазак у Царинску унију с Москвом. Руске оружане снаге су 25. марта одржале војне вјежбе у тој де-факто независној молдавској покрајини и без обзира на сагласност Тираспола, главног града Придњестровља, НАТО савез је тада говорио о „отвореној агресији на Молдавију“.

Парламент Придњестровља је од руске Думе затражио да се у складу с руским законодавством та покрајина припоји Русији.

Документ је настао након што је у Москви усвојен нови закон који олакшава улазак нових субјеката у Руску Федерацију. Разговори унутар формата 5+2 (Русија, Молдавија, Придњестровље, Украјина, ОЕСС и проматрачи из ЕУ и САД-а) на распореду су 10.-11. априла 2014., али се већ предосјећа клима напетости због непомирљивих ставова између два супротстављена блока.

Осим Придњестровља, које је стратешки од велике важности за Русију јер њиме „заокружује“ готово цијелу Украјину и надзире Румунију у којој су компоненте америчког противракетног штита, Молдавија има проблем и с аутономном регијом Гагаузијом која је након проглашења независности 1991. споразумно пристала да остане део Молдавије. Кишнијев је тој регији пристао да одобри правни статус „посебне аутономне зоне“, али су проблеми настали када је молдавска влада одлучила да крене путем европских интеграција и Гагаузија је у фебруару ове године одржала референдум о уласку у евроазијску царинску унију с Русијом на челу.

Сада је ситуација прилично сложена, будући Гагаузија има правни статус „посебне аутономије“ и сама је пристала на савез с Молдавијом, али у тадашњим околностима. У тој аутономној регији живи око око 155 000 становника, већином етничких Гагауза, туркменских православаца.,а многи од њих страхују да се иза свеза с европском унијом крије уједињења Молдавије са сусједном Румуијом, што службени Букурешт никада није ни скривао.

Огромна већина бирача на референдуму у Гагаузији – с одзивом више од 70 % – гласали су за интеграцију с Русијом и улазак у евроазијску царинску унију.

Радио Слободна Европа признаје да се за савез с Русијом изјаснило 98,4 посто бирача, а у засебном питању је 97,2 посто било против било каквих интеграција с Европском унијом.

Осим тога, 98,9 посто бирача у Гагаузији се изјаснило „како треба прогласити независност оног тренутка када се Молдавија уласком у ЕУ одрекне своје независности“. Дакле, одржан је референдум с неколико питања која дају јасан одговор каква је воља народа те молдавске аутономне регије с посебним статусом.

Молдавска влада тврди да је референдум у Гагаузији неуставан и да нема правни легитимитет, док на примјер „правни легитмитет“ има документ којим 1991. независна покрајина улази у споразумни савез с том истом Молдавијом.

Сигурносна ситуација у тој молдавској регији је за сада добра, а 26. марта је извршни одбор аутономне регије објавио одлуку о успостави независне полицијске станице у Комрату, као у северним и јужним градовима – Брикени и Кахул.

Русија је након референдума послала подршку Гагаузима, а гувернер регије, Михаил Формуза, прошлог месеца је посјетио Москву након чега је изјавио „како је стекао дојам да је Русија била припремљена за проширење партнерства с Гагаузима и за пружање се потребне подршке“. Унаточ ембаргу против увоза молдавског вина, Русија га је почела увозити из Гагаузије, веројатно као знак добре воље према својим „савезницима“. Иако се чини неважним, због Гагаузије и Придњестровља Молдавија тешко може водити озбиљне преговоре с Бриселом и посве је јасно да прије свега мора решити унутрашње проблеме, а тек потом да приступи озбиљнијим интеграцијама.

У случају да се охрабрена обећањима Вашингтона и Брисела Молдавија почне понашати као Кијев, те заједно с Украјином и Грузијом крене у заоштравање односа с Москвом, постоји неколико сценарија:

1. Укључивање Придњестровља, Гагаузије, али и Абхазије и Јужне Осетије Русији, чиме би се можда и прекршиле неке одредбе међународних споразума. Иако Русија тврди да неће улазити у источну Украјину, те да неће бити даљњих припојења или као што тврди Запад: „инвазије“, „окупације“ или „анексије“, могуће је да ће Москва, уколико буде изазвана, кренути у акцију која ће сигурно имати пуно већи легитимитет од америчких тајних ратова и интервенција диљем свијета.

Други могући сценарији уједињења Придњестровља с Русијом јесте:

2. Одржавање статуса кво и наставак „замрзнутог сукоба“.

3. Интеграција у Републику Молдавију уз услов успостављања конфедерације с Русијом која ће да укључује Молдавију, Придњестровље и Гагаузију, што би могао бити и прагматичан избор за Украјину.

4. Осамостаљење Придњестровља уз међународно признати суверенитет.

Иако за сада без међународног признања, Придњестровље на темељу међународног права испуњава све услове државности. Има дефинисану територију и становништво, учинковиту и легитимно изабрану власт и способност да води међународне односе. Тренутно се бори за међународно признање своје де-факто независности, али као што смо рекли, докле год статус Придњестровља не буде решен, то ће бити озбиљна политичка препрека за улазак Молдавије у Европску унију која сигурно не жели још једну „подељену државу“ попут Кипра.

(Advance)

Ознаке: анализа, ЕУ, Н. Бабић, референдум, Русија, сепратизам