Прочитај ми чланак
(АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ)
Рехабилитација идеје Источног Рима је глогов колац за саму помисао да „ЕУ нема алтернативу“. Има, и то какву.
„Баук кружи Европом – баук комунизма. Све силе старе Европе сјединиле су се у свету хајку против тог баука…“ Чувене речи увода у Комунистички манифест Карла Маркса и Фридриха Енгелса, први пут издатог почетком револуционарне 1848. године.
„Јединство између 28 земаља је веома критично… Запад је узнемирен због референдума на Криму… Неупућени морају да почну да размишљају о мотивима Русије као комплексу узајамног деловања вере и моћи… Имали смо садржајну дебату о томе шта је природа Русије… Постоји нови политички менталитет, у најмању руку из Кремља. Они покушавају да изграде православни бастион против Запада…“, речи су шведског министра спољних послова Карла Билта на неформалном састанку шефова дипломатије ЕУ у Атини 5. априла 2014. године. [1]
Још увек је рано рећи да је и 2014. година „револуционарна“. Али се сигурно може констатовати већ сад да је то година преокрета, после које више ништа неће бити исто. Иронијом историје пре две деценије проглашени „Нови светски поредак“ је већ постао „стари“, који се, сада је већ очигледно, тресе у својим темељима. Криза у Украјини, коју је управо Нови изродио, изгурала је на површину и новог баука, којим треба плашити поданике.
И очигледно је да за данашње „чуваре капије“ Запада православље – бар како га оне доживљавају – може да постане једнако велики баук као што је комунизам био за европски поредак 19. века.
Радикални ислам очигледно није ни приближно тако велики проблем. Да јесте, не би га те исте западне елите тако спремно користиле као што су чиниле или чине у Босни и Херцеговини, Србији, Црној Гори, Либији, Сирији, Кавказу, или с њим биле у стратешким савезништвима, као што су у Саудијској Арабији… Као што нису ни неонацизам и пратећи антисемитизам, иначе њихови кијевски исповедници не би данас били цењени западни „партнери“ у пројекту украјинске „демократизације“. Не, православље је главни проблем, главна опасност, највећа ноћна мора за оне који данас машу заставама Запада.
ЗАШТО ПРАВОСЛАВЉЕ СМЕТА
Чега се то западне елите заправо боје? Да није можда ипак реч о расном страху од Словена и најбројнијег и најмоћнијег народа међу њима Руса? Страху који је у ово доба мултикултуралне политичке коректности сврсисходније заоденути у рухо секуларне одбојности према организованим религијама уопште? Сигурно има и тога јер русофобија свакако није нова појава у англо-германском свету. (Притом, мора се рећи и да је део те русофобије традиционално више геополитичке него расне природе.)
Ипак, очигледно је да и православље као такво смета. То се нпр. на Косову и Метохији изнова и изнова показује. Не да није било панике у западним центрима моћи када су дивљачки рушене цркве и манастири на КиМ, напротив, тај рушилачки набој је у пуној мери остварен тек после доласка десетина хиљада НАТО војника у јуну 1999. године, откад је порушено око 150 православних верских објеката, без икаквих последица по рушиоце.
Може се поставити и питање да ли православље представља проблем западним елитама у оквиру њихове опште одбојности према хришћанству? С обзиром на један шири притисак на хришћанске вредности, који је већ неко време на делу у свим западним друштвима, посебно у облику друштвене, медијски и институционално инспирисане релативизације (па чак и исмевања) примата вредности из Десет божијих заповести, укључујући изједначавање хетеросексуалних и хомосексуалних брачних заједница и „животних стилова“, легализацију и легитимизацију абортуса, али и постепено уклањање хришћанских симбола из јавности – може се направити аргумент и у том правцу. А свакако не треба изоставити ни пратеће појаве, попут „случајне“ подударности западних војних интервенција на Блиском Истоку на раскршћу 20. и 21. века са осипањем преосталог хришћанског становништва у том делу света, које је попримило историјске размере.
Проблем са православљем за секуларизоване западне елите је, изгледа, у томе што је, у руском случају, иза вредности које православље заступа стала и сама држава. У складу са традицијом Источног римског царства, које је трајало као ниједно друго (ако се изузме царство Куш на територији садашњег Судана, чији утицај на савремени свет, међутим, не може да се пореди) – више од хиљаду година, у руској држави је последњих година дошло до постепеног стварања тзв. симфоније световне и духовне власти. Црква и држава се међусобно уважавају и подржавају, а држава одваја значајна средства за верске заједнице, на првом месту Руску православну цркву. Ваља се подсетити на чувену опаску Владимира Путина да се руска спољна и унутрашња безбедност ослањају на два стуба: нуклеарни штит и традиционалне вере које се исповедају у Русији. [2]
А и пажљиви амерички посматрачи, попут католичког конзервативца Патрика Бјукенена, [3] али и дугогодишњег обавештајца и професора Џона Шиндлера, [4] указују на кључну хришћанску компоненту која даје акценат руској државној политици у доба Путина. Бјукенен се чак (рекло би се реторички) отворено пита, с обзиром на Путиново отворено фаворизовање традиционалних вредности које су на Западу потиснуте, на чијој страни ће бити Бог у „новом хладном рату“, док Шиндлер иронично констатује да западне елите, обузете собом, својом вером у сопствену исправност и постмодернистичким схватањем морала и не схватају да иза руског понашања не стоји само традиционални државни интерес већ и идеологија која идеју Трећег Рима схвата и те како озбиљно. Но Билтове опаске су знак да почињу да схватају и да их то што виде плаши. Јер једно су појединачни, па и црквено организовани хришћани које можеш да друштвено маргинализујеш, отераш назад у катакомбе или чак бациш лавовима у колосеуму или спалиш на ломачи. А нешто сасвим друго је када иза тога стане моћ (па још и нуклеарна!) и богатство државе каква је Русија.
ОРУЖЈЕ ЈАЧЕ И ОД НУКЛЕАРНОГ
На крају, постоји и страх који није још увек јавно артикулисан, али негде у подсвести сигурно тишти сада већ забринуте западне секуларисте. Трећи Рим није само Русија. То су и све земље тзв. „византијског комонвелта“. То је цивилизацијска алтернатива, рехабилитација најуспешније европске цивилизације, за коју су се непријатељи надали да је трајно затрпана под цариградским рушевинама 29. маја 1453. године, а чија је прва пљачка 1204. године поставила темеље за оно што је за Запад касније представљало поновно рођење, односно Ренесансу. Лакше је имати посла са државама и народима него цивилизацијама, које су увек вођене универзалистичким вредностима. Исповедање и активно заступање ширих цивилизацијских вредности је оно што би политику која се води из снажног центра попут Москве из дефанзивне претворило у проактивну, налик на западну, али на другим основама. Пуна рехабилитација идеје Источног Рима је глогов колац за саму помисао да „Европа (читај ЕУ) нема алтернативу“. Има, и то какву.
Шиндлер примећује да је, чак и у земљама које би требало да буду политички противници Москве, попут Грузије, па чак и католичке Пољске и Хрватске, али и у неевропским културама, повратак традиционалним вредностима какве заступа данашња Русија нешто што је њиховом већинском становништву културно далеко ближе од агресивно наметаних западних постмодерних (односно постхришћанских) друштвених и сексуалних норми. А то је јаче оружје чак и од нуклеарног. Како онда да не буду нервозне те отуђене западне елите, од старог-новог цивилизацијског баука који кружи Европом?
