Прочитај ми чланак„Пирален није нађен у водама све до НАТО бомбардовања“, тврди се у „избрисаном“ докторату Мирјане Стојановић Милосављевић. Она је тако јасно означила ко је, по њеним налазима, починилац еколошког злочина са тешким здравственим последицама. Ову оцену поновила је у опширном интервјуу у НИН-у 3. августа 2003. године, који је сада једини јавности доступан траг њеног истраживања.
Тешке последице: Уништени погони „Заставе“
На ову тешку оптужбу против НАТО-а држава Србија је реаговала иако о свему осталом ћути. Тадашња министарка екологије Анђелка Михајлов изјавила је за „Вести“ од 10. марта 2004. године, да се загађење река у Србији „не разматра одвојено пре или после бомбардовања“. Од тада у званичној политичкој реторици одомаћиће се израз „историјско загађење“ у смислу“сво загађење“, не занима нас ко и када га је проузроковао.
Министарка се, као на мерило истине, позвала на извештај УН, урађен након бомбардовања, који се, како је рекла, поклопио са налазима (не зна се којим) тадашње српске администрације. Остало је нејасно да ли је мислила на онај цензурисани извештај, сада високог функционера УНЕП-а, Сенегалца Бакари Кантеа, написаног у мају 1999. године који никада није угледао светло дана. Како су“Вести“ прве писале пре пет година (децембра 2009.), Кантеов извештај говори о еколошкој катастрофи због бомбардовања индустријско-хемијских комплекса, сагоревања пиралена и употребе оружја са осиромашеним уранијумом.
За чишћење дали 2,5 милиона евра
Бранислав Недељковић појавио се поново у медијима приликом чишћења Лепенице које је спровела фирма СГС (чији је сувласник Фиат) како то аутоматски проистиче из слова уговора Србије и Фијата. Држава је платила ово чишћење 2,5 милиона евра из џепа пореских обвезника. Недељковић је, тада шеф тима за екологију Фиат аутомобила за Србију, изјавио да је почело уклањање преосталих две хиљаде тона отпадних боја. Он је рекао новинарима да се тиме решава један од највећих проблема у „Застави“ у последњих неколико деценија.
Можда је министарка Михајлов тада мислила на извештај УНЕП-ове екипе објављеног крајем 1999. године у коме се у једној смушеној формулацији каже да пирален јесте детектован у Лепеници, местимично у огромној дози, али да наводно имају „другачији састав“ од оних у „Застави“. Како је за наш лист оценила Мирјана Анђелковић-Лукић, експерт за експлозиве, више деценија запослена у Војнотехничком институту у Београду, ова формулација не значи ништа.
„У датом контексту – јасно је да је пирален у Лепеницу доспео из „Заставе“, каже она.
Коначно, министарка је можда мислила на извештај УНЕП-а из 2004. године који каже, супротно од претходног извештаја, да анализа узорака из Лепенице „није показала присуство пиралена“.
Почетком септембра 1999. године НИН је објавио да је Бранислав Недељковић, директор Централне лабораторије „Заставе“ потврдио да се пирален излио у Лепеницу и Ждраљицу, оценивши да „то није изазвало веће последице, нити је еколошки угрозило околину“. Затим ће две и по године касније агенција АИМ у сервису на енглеском 25. фебруара 2002 пренети да је у току чишћење „Заставе“ које су организовале и финансирале УН и да је руководилац пројекта чишћења фабрике Бранислав Недељковић оценио „да је могуће извршити деконтаминацију корита реке Лепенице, што, како каже, многи не верују“. Наводи се да ће око 300 тона отровног пираленског и другог отпада бити транспортовано у Швајцарску и Немачку.
Још две и по године у извештају УН од 2004. године каже се да је чишћење успешно спроведено, да је УН уложио 12,5 милиона долара донаторског новца за деконтаминацију у СР Југославији (укључујући Косово) и да је Крагујевац скинут са мапе загађених жаришта у Србији.
(Вести)
