(Ђорђе Вукадиновић)

У Србији постоји чудан консензус између русофоба и једног дела еуфоричних русофила о томе да су догађаји у Украјини резултат пажљивог и лукавог плана Москве и Путина лично.

Западњаци, разуме се, ту интерпретацију заговарају зато да би амнестирали себе и скинули одговорност са западних влада и Вашингтона, иако је више него јасно да су им не само прсти, него и руке до лаката дубоко умешане у украјинску кризу. Док, с друге стране, поједини овдашњи русофили то заступају јер у њиховим идеализованим представама “велика Русија“ и „баћушка“ на њеном челу, па био то цар, Стаљин или Путин, „све знају“, „све могу“ и „не могу да погреше“. А ако се ствар, на крају, после много мука, још и заврши повољно по Русију, што у овом тренутку уопште није јасно, мада се кроз историју најчешће тако завршавало, више нико неће веровати, нити моћи никога да убеди, да није био у питању неки „лукави план“. 

Насупрот томе, ја верујем, а мислим да и доступне чињенице то потврђују, да Москва не само да није планирала, а још мање режирала, догађаје у Украјини, него је њима чак била умногоме и затечена. (Друга је, пак, ствар што је као озбиљна земља брзо реаговала, направила кризни план и одмах кренула да га реализује, што је понегде допринело утиску како је све већ одавно припремљено.) Но, кад прође ова прва еуфорија, чини ми се да ће Русија тек морати да одлучи шта јој је стратешки, а шта тактички циљ – не само у Украјини, него и на Балкану и другде – и докле је спремна да иде у конфронтацији са Западом. А верујем и да ће, у међувремену, многи у Москви, у надлежним министарствима, службама и институцијама, морати да се погледају у очи и суоче са питањем где су били, шта су радили, и шта (ни)су пре(д)видели. Проблем је увек боље спречити, него га накнадно и мукотрпно лечити.

Но, нећемо, и глупо би било, да ми из Београда објашњавамо нашим гостима из Москве шта се догађа у Москви, Кијеву, на Криму или у Доњецку. Зато ће овај прилог ипак бити више фокусиран на то како се ти украјински догађаји рефлектују у Србији и на будућност српско-руских односа.

***

Пре свега, мислим, да би искуство Србије (односно бивше Југославије) с почетка деведесетих година могло бити итекако поучно и корисно за руску политику, руску јавност и руске експерте да боље разумеју оно што се данас збива у Украјини, као и кампању којој је Русија данас изложена. Многи патенти, медијске кампање, спиновање и сатанизација, који се данас примењују на Русији и Путину, испробани су, почетком деведесетих, на Србији и Милошевићу. И није ни мало случајно што је у свом последњем разговору са грађанима Владимир Путин експлицитно поменуо како „хоће да нас поцепају као Југославију“.

Не улазећи тренутно у процену о току и исходу актуелне украјинске кризе, већ сада се, гледано из српског угла, може уочити неколико важних последица ових догађаја.

– Прва последица: Многи у Србији су тек сада схватили да је Русија озбиљна политичка сила – а не само богат извор сировина и енергената, као што је доживљавана последњих пар деценија. Наравно да ово делује бизарно, чак и смешно, али дугогодишња, што отворена, а што прикривена антируска пропаганда, комбинована са специфичном врстом пасивности и уздржаности саме Москве, производила је утисак да је Руска сила прошлост, а руско-српско савезништво само историја или мит. Симпатије за Русију су постојале, али сама Русија углавном није доживљавана као актуелна и активна сила која може или жели да учини нешто више и озбиљније на регионалном и глобалном плану од пуке заштите својих енергетских интереса. Збивања у Украјини и Криму ту су слику дефинитивно изменила.

– Друга последица: Као директна последица догађаја у и око Украјине, у Србији је уследио спонтани пораст русофилије у народу и спонтано сврставање на руску страну, упркос настојању власти да „балансира“, и упркос медијима који ту слику покушавају да замуте. Само једна илустрација. У анкети коју је прављена за потребе једне ТВ емисије у којој сам учествовао, новинар се жалио како су он и сниматељ морали пар сати да лутају кроз Београд како би нашли бар једног човека који ће бити против руске акције и руске позиције на Криму, не би ли колико-толико направили поменути „баланс“. Сви су подржавали Русију, и то еуфорично. То, наравно, није стручно социолошко истраживање, али јесте одређени индикатор и наговештај расположења народа.    

Трећа последица: Захваљујући овом претходно реченом, оголио се јаз између ставова политичке елите и народа, односно разоткрила чињеница да, насупрот проруском и антизападном – а нарочито анти-НАТО-вском – јавном мњењу, на власти имамо Евро-филну, па чак и умерено про-НАТО политику.

Међу грађанима подршка уласку у ЕУ једва прелази педесет одсто, а у парламенту је политика „ЕУ без алтернативе“ заступљена сто одсто (додуше, за то велику одговорност сносе и тзв. патриотске странке које нису имале толико памети и националне одговорности да се уједине и тако данас буду друга политичка снага у парламенту.) Истовремено, НАТО стоји врло лоше и ретко прелази 13 до 15 процената подршке. У том контексту, врло је важно и потенцијално отрежњујуће то што је, после онога што се догодило последњих месеци у Украјини, постало очевидно да је ЕУ, или барем оно што се зове „званични Брисел“, само продужена рука НАТО-а, а НАТО продужена рука Вашингтона, те да се, по свој прилици, неће више моћи продавати прича о „доброј“ ЕУ и „злој“ НАТО алијанси.  

Четврта последица: Као резултат ове појачане про-руске атмосфере у широкој јавности, и власт је морала да – барем делимично – респектује ту чињеницу, па је посегла за једном неуверљивом „неутралистичком“ причом и није се отворено сврстала на страну Запада. Мада је, с обзиром на позиције и српско и екс-југословенско искуство, тај неутрализам поприлично морално и политички неубедљив (то је као да за насилника који вас малтретира – Вашингтон, Брисел – и за онога ко, макар и неуспешно, покушава да вас заштити и одбрани кажете да су вам „подједнако пријатељи“). Но, макар да је прилично нелогичан, па и мало лицемеран, овај став се, ипак, не може поредити са, на пример, ставом Мила Ђукановића и у односу на њега заиста делује скоро па „русофилно“.

Знајући какво је стварно расположење народа, укључујући ту и расположење њихових сопствених гласача, владајући српски политичари, а нарочито премијер и „први потпредседник владе“ (то јест, Ивица Дачић и Александар Вучић – и обрнуто!) више пута су у својим изјавама истицали како их „нико неће натерати“ да се одричу пријатељства са Москвом, или да „уводе санкције Русији“. Додуше, на то их тренутно нико и не тера, с обзиром да се од њих у овом часу очекују друге ствари – попут даље нормализације односа са Приштином и приватизације Телекома и ЕПС-а. Па им, управо зато, ово безопасно и неуверљиво „јуначење“ добро дође за прикупљање унутрашњеполитичких поена.

Али је, рекао бих, чак и оволико „буђење Русије“ и ово мало режимског „патриотизма“ било довољно да, макар за неко време, са дневног реда, скине, или барем одложи, тему уласка Србије у НАТО. Видећемо за колико дуго, али је очито да је Москва већ више пута јасно и јавно ставила до знања да је НАТО њихова „црвена линија“.

***

Закључак: Русија је, данас, после догађаја у Украјини, а нарочито после Крима, ближа Србији, самим тим што је медијски присутнија, као и стога  што грађани Србије активно саучествују са патњама цивилног становништва (при чему све житеље кризног подручја, не рачунајући ту баш сам украјински запад, генерално симпатишу и генерално третирају као „браћу Русе“). Такође, у Србији се здушно поздравља све што предстаља, или макар делује као победа или успех руске стране и руске позиције. И без обзира што се украјинска криза тек захуктава, са, као што рекосмо, још увек неизвесним исходом, већ је и сама Кримска операција (и њен брзопотезни епилог),  разбуктала про-руску еуфорију и подгрејала очекивања о већем и трајнијем укључивању Москве у процесе на Балкану.

С друге стране, растућа политичка, психолошка и медијска ангажованост у украјинској кризи, поготово у случају њене, врло вероватне, даље ескалације, могла би – дакле, не мора, али могла би – да Србију и Балкан удаљи или уклони из фокуса руске политике.

То, међутим, не би било добро, с обзиром да је, по мом мишљењу, криза у Украјини и ескалирала управо због тога што је проблем потцењиван и занемаривана тзв. „мека моћ“, и што се – за разлику од Запада – Москва није на време и довољно политички, логистички и медијски ангажовала. Баш зато верујем да су неке поуке извучене и да се неће понављати иста грешка.

Прилике за поправни има –  од Донбаса и Молдавије, до Србије и даље. А ту је, као што рекосмо, и негативно искуство југословенске кризе као упозорење и вишеструко поучан (контра)пример.

(НСПМ)

Ознаке: Ђорђе Вукадиновић, Русија, Украјина, „Балкан”