Лазар Џамић је упутио јавности отворено писмо о енглеским речима у српском језику. Како српски језик почиње да се деформише, како туђице и баналне стране речи почињу да деградирају наш језик.

Када неко напусти земљу свог рођења, постоје само три ствари које га неминовно, за неке и нежељено, држе прикаченог за матицу: родбина, културно-менталитетско разумевање и језик. Са првима се можете посвађати, оно друго не морате волети, али оно треће је мање субјективно, оно је ту по себи, једноставно постоји, ушрафљено тако дубоко у наше личности да ниједан вадичеп не помаже.

Или сам тако мислио до недавно. За петнаест година од одласка, једанаест нисам писао на српском. Све сам радио на енглеском: списак бакалука, мобилне поруке жени, белешке за моја писанија… Ни са читањем није било боље: само Пекићеве ‘Одмор од историје’ и ‘Сентиментална повест британског царства’. Српски у једном од својих најбољих издања…

Онда, када ме је прошао првобитни јед због наше историјске глупости, почех да повремено ускачем у домаће вести на интернету. И доживех свој први језички шок.

Српски јавног дискурса који сам оставио за собом, орудје наше тадашње публицистичке ‘литератије’, је неки други језик.

Лингвистичко обешењаштво Богдана Тирнанића, жилетски сарказам Александра Тијанића (овде говорим о језику, не о личној (и)моралности), метафорска акробатика Пере Луковића (као и за Тијанића…), аргументована смиреност Мише Бркића – су сада ишчезле или ретке биљке.

Та ‘литератија’ ни тада није била хомогена; и она је имала своју аристократију и своју бирократију.

Али је, некако, недостатак стила и експресивног арсенала био замењиван традиционалном новинарском робустношћу у извештавању и структури чланка.

Контекст је био важан. И пре свега, коришћење домаћих речи.

Лекторима се салутирало.

Не и данас.

Ја сам један од првих, као што је многима познато, који сматра да има много ствари које би требало да копирамо од Енглеза. Има и једна коју не: неоправдано уводјење енглеских речи у наш језички фонд. Нагласак је на ‘неоправдано’ – прашњављење српског енглеским не због цивилизацијске потребе, већ због интелектуалног снобизма и лењости.

Чак и кратко прелетање извода из дневне штампе у једном просечном дану избацује крш и муљ ‘енивеја’, ‘ријалитија’, ‘вотевера’ и других повучених (по Вуку) енглеских речи. И све то упаковано у срозани, пијачарски, свадјалачки стил, реконструкцију зеленовеначких ћошкова лишених сваког професионалног филтера. Што је нека друга прича и само један од проблема у мору новијих који су запљуснули наш језик.

Ја нисам језички чистунац ни – анатема! – национално-конзервативни романтичар. ‘Језички секс’ (у дивној фрази енглеског литерате Стивена Фраја и у значењу ‘креативна и разиграна употреба језика’) ми је увек важнији од цепидлачких инсистирања на субјективним правилима употребе, не само зато што су права граматичка правила малобројнија од њихових интерпретација, већ пре свега зато што је језик – сваки језик – органска и променљива ствар.

Језик је отворено писмо, дрво које непрестано мења облик и развија нове гране и плодове. Оно што је у старом Риму сматрано за корупцију латинског, постали су моћни и богати језици Италије, Француске и Шпаније. Српски Светог Саве је немогућ за разумевање чак и најокорелијем четнику, за кога српски просветитељ није историјска личност него природна појава…

Нити је моја критика водјена ониме што амерички лингвиста Лери Треск у својој сјајној књижици о основима језика, назива ‘прескриптивизам’: бес средовечних интелектуалаца на било какав одмак од свог језика, тачније, оног на коме су одрасли. У том смислу, мој шатор је ближе кампу ‘дескриптивиста’ – оних који сматрају да језик само описује стање у друштву у том специфичном историјском тренутку и да свака правила такозваних језичких ауторитета треба узимати са зрном соли.

Једино што мислим да смо сада отишли мало предалеко. Да смо врата енглеским речима отворили мало превише, и олако. Да ли су нам заиста потребне све? Да ли нам је могуће да функционишемо у модерном свету, са новим технологијама и концептима који ничу брзином светлости (буквално) без тих позајмица? Јер, та неоспорна цивилизацијска неминовност не може да се гурне под тепих.

Српски, и многи други језици, једноставно нема многе концепте који се креирају и глобално шире у креативним индустријама и пословним сферама Америке и Британије. Оригиналне речи су први и најједноставнији начин да се те нове реалности упознају и прихвате. Захваљујући томе, енглески је од историјски највећег позајмљивача речи на свету постао највећи давалац: лингуа франца глобалног Доба Површности. Нико нормалан, по мени, не би требало да проведе непроспаване ноћи покушавајући да надје замену за интернет, ДВД, хит или маркетинг.

Мој проблем је други разлог, исти онај који стоји иза Стеријиног ‘унтерхалтовања’ и мука Молијеровог Г-дина Жердана – снобизам.

Мерило едукације су некада биле латинске и француске фразе, ноншалантно уденуте у конверзацију светских људи, један од печата на чланској карти елите. Данас је то енглески. Проблем је у томе да енглеске фразе не чине некога паметнијим, његов аргумент бољим или његову појаву више космополитском. То чини прихватање светских принципа. Свакодневно понашање. Ништа под сунцем нас не спречава да будемо светски људи и на српском.

Запрашивање реченица ‘енивејевима’ нас не чини ближим Енглезима; заустављање на пешачком прелазу, да. ‘Хауевер’ нас не чини интелектуално супериорним, само добро иде уз каипирињу у локалном блејалишту. Тај енглески је робна марка која се носи само због робне марке.

Шта, дакле, урадити? Како наћи балансирани пут, а не изгубити цивилизацијске предности новог глобалног речника?

Постоје, мислим, три начина на које српска литератија може да помогне одмереном и креативном усвајању светских речи у наш језик. Један је да их не користи уопште ако постоји егзактна домаћа реч. На пример, српски је светски псовачки шампион, Мухамед Али вулгарности, и може лако да живи без ‘фак’.

Други је креативна игра са постојећим сличним формама: ако већ користимо ‘левиске’ и ‘старке’, зашто онда не и ‘реалке’, уместо киселинског отпада фонолошке адаптације ‘ријалити’? Постоје многе домаће језичко-морфолошке форме које могу да послуже као добра обланда за тај нови фил (још једна енглеска реч коју смо задржали).

Трећи су паметни ‘калкови’ (цалqуе), лингвистичка техника добро позната Немцима и Французима – директан, али пажљив и креативан, превод корена оригиналне речи. И ми их имамо: горе поменуто ‘цепидлачење’ је један од њих, као директан превод енглеског оригинала ‘сплиттинг хаирс’. Одлична платформа за нашу виспреност.

Ствар је у мери. У здравом разуму. Не у контроли државе или Академије, искуство које Французе и данас мучи.

Отуда и ово моје отворено писмо свакоме чије речи допиру у јавност путем јавних медија, масовних или персоналних. Третирајте српски с пажњом. Наш језик је једина ствар коју можемо да сматрамо заиста ‘нашом’. Ни застава, ни грб то нису, јер многе земље у окружењу, и шире, имају исте или врло сличне.

Нека вам рука мало задрхти сваки пут када желите да укуцате енглеску реч. Да ли постоји домаћи еквивалент? Да ли је можете лепо препевати? Ако не, следите и прихватите стање света и (енглеске) изразе који именују концепте који код нас не постоје. Али, ако да – користите нашу и вашу алтернативу. Ваша јавна реч је ваша обавеза: шта год ви мислили, људи – већина људи – гради своје моделе по узорима из јавних медија. Укључујући и однос према језику.

За мене лично, било би дивно чути Србију која разуме и усваја језик света где је то битно и која покондиреност не меша са софистикацијом.

Имитација јесте једна од највећих форми ласкања, али се углавном прихвата благонаклоно само као неизбежни део пута ка оригиналности.

(Нови магазин)

Ознаке: англицизми, енглески језик, Лазар Џамић, српски језик, туђице