Прочитај ми чланак
Крвава мета у 115 ратова најразличитијих војски, освајача, бранитеља и ослободилаца, Београд је био битно, или најбитније место у биографијама команданата војних јединица које су учествовале у овим сукобима.
Рушен до темеља чак 44 пута, Београд је свакако био врхунац најдеструктивнијих војних завојевачких каријера. Ослобађан, да би поново био престоница живота и слободе Србије и Југославије, био је, с друге стране, врхунац најплеменитијих војних каријера. Изузетан град који су ослобађали изузетни људи, ратни команданти и војсковође који су га тиме увек враћали тамо где му је и суштинско одредиште – на пиједастал слободарства.
Треће ослобођење Београда 1944.
Припремајући се за „Београдску офанзиву“, једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату, непосредно пре почетка операције за ослобођење Београда, наредбом маршала Тита, снаге Народноослободилачке војске Југославије биле груписане у две армијске групе – Прву под командом генерала Пеке Дапчевића, коју су сачињавали Први пролетерски и Дванаести корпус НОВЈ и која је дејствовала директно према Београду, и Другу под командом генерала Коче Поповића. У борбама за ослобођење Београда је било ангажовано преко 40.000 бораца НОВЈ.
Врховни командант јединица НОВЈ Маршал Југославије Јосип Броз Тито.
Маршал Тито је дошао у Београд пет дана по ослобођењу главног града, које је успео да оствари уз помоћ, али не и на руским тенковима. Његовом политичком домишљатошћу Београд је, уз Париз делимично, био једини главни град у Европи у Другом светском рату, у чијем је ослобађању са једном од армија великих антифашистичких сила, учествовала и регуларна, међународно призната национална војска, НОВЈ.
Командант Прве армијске групе НОВЈ генерал-потпуковник Пеко Дапчевић (1913-1999).
Рођен на Цетињу, у свештеничкој породици Јована Дапчевића. Као гимназијалац учествовао у штрајковима и био хапшен. Уписао Правни факултет у Београду. Са двадесет година постаје члан Комунистичке партије Југославије. Учесник Шпанског грађанског рата, као митраљезац у батаљону „Димитров“ 15. интернационалне бригаде. Капетан Шпанске републиканске армије, три пута рањаван, два пута у главу. Од 1939. у логорима у Француској, полиција га затвара у тврђаву Кољуре. Бежи из Француске, преко Аустрије за Југославију, где бива ухапшен. Али у Никшићу бежи са станице и одлази у партизане. Ловћенски партизански одред под његовом командом у тринаестојулском устанку у Црној Гори уништава прве италијанске јединице.
Командант Главног штаба НОП за Црну Гору и Боку и члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Током 1942. води тешке борбе са италијанима, четницима и црногорским сепаратистима. Битку на Неретви је пресудно одредила, као партизанску победу, Друга пролетерска дивизија под његовом командом, а поготово прелазак преко реке и разбијање јаких четничких снага. Памте се Јабланица, Коњиц, Прозор. Памте се и херојске и одлучујуће борбе на Вучеву, Љубином гробу и Зеленгори Друге дивизије током Битке на Сутјесци. Под Пекином командом Други ударни корпус НОВЈ постаје једна од најјачих јединица НОВЈ. Као командант Прве армијске групе НОВЈ ослобађао Београд од Немаца 1944. водећи партизанске јединице ка победи у најобухватнијој и најсложенијој битци на Балкану током II Светског рата. Као командант Прве армије ЈА извршио пробој Сремског фронта уз велике губитке. Са Трећом армијом, ослободивши коначно Хрватску, током ослобађања Словеније уништава и заробљава Немачке и квислиншке снаге под командом генерала Александера Лера, јачине око чак 300.000 људи. Као командант Четрте армије ЈА постављен за команданта Војне управе у Истри. Завршио Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви. Написао десетак војних стручних књига. Члан АВНОЈ-а, начелник Генералштаба ЈНА, амбасадор у Грчкој. Носилац Партизанске споменице1941. Генерал-пуковник ЈНА. Народни херој Југославије. На годишњицу ослобођења Београда октобра 1945. проглашен за првог почасног грађанина Београда. Доживео распад СФРЈ.
Командант Дванаестог корпуса НОВЈ генерал-мајор Данило Лекић Шпанац (1913-1986).
Потиче из учитељске породице. Постао члан КПЈ 1935. Дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу 1936. Као добровољац отишао 1937. у Шпанију, где је био командант Подофицирске школе и политички комесар Петнаесте интернационалне бригаде. После пада Шпанске републике 1939, био у концентрационим логорима у Француској до 1941. После априлског слома Краљевине Југославије и по директиви КПЈ водио групу радника на добровољни рад у нацистичку Немачку, одакле беже после три месеца за Југославију. Заменик, а потом и командант Прве пролетерске ударне бригаде. Учесник битке на Неретви, и на Сутјесци, током које је са Кочом Поповићем, тадашњим командантом Прве пролетерске дивизије, имао кључну улогу у пробоју немачког обруча. Књижевник Антоније Исаковић је поводом тога записао: „Добро памтим, Данило Лекић је командовао: „ Прва пролетерска – јуриш! И, вероватно, ја мислим да је то једини пут кад је цела Прва пролетерска јуришала. Преко те чистине. Сви смо били у истом стрељачком строју. Први пут, сви…И све команде чета, и сви штабови батаљона и штаб бригаде, и Шпанац (Данило Лекић) и Плави су били у јуришу, и сви курири, и сви кувари, и сви болничари…Све је изашло ту, колико нас је било. Ми смо кренули. И сви смо знали: нема назад! Ми морамо тамо“ Као тридесетједногодишњак, генерал-потпуковник НОВЈ, упућен на школовање у Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москву. Амбасадор ФНРЈ у Бразилу и СФРЈ у Египту. Носилац Партизанске споменице1941. Генерал-пуковник ЈНА. Народни херој Југославије.
Команадант Шесте (личке) пролетерске дивизије „Никола Тесла“ пуковник Ђоко Јованић (1917-2000).
Рођен у Лици. „Колонизаторско“ детињство провео у околини Суботице. Био на робији као политички затвореник. Члан КПЈ од 1936. Организатор једне од највећих сеоских организација забрањеног Савеза Комунистичке Омладине Југославије КПЈ у Краљевини Југославији. Априлски рат 1941. дочекао на другој робији. После капитулације Југославије, враћа се у Лику где учествује у организовању и непосредном руковођењу народног устанка 27.јула са Милутином Морачом. Са њим ће учествовати и у борбама за ослобођење Београда 1944. Он као командант Шесте личке, а Милутин као командант Пете крајишке дивизије. На почетку рата учествује у тешким борбама са усташко-домобранским јединицама, где се истиче личним примером и храброшћу, бива рањен. Помоћник команданта Главног штаба НОП Хрватске. Учесник битке на Неретви.
Под његовом командом, Шеста личка је спасила Маршала Тита приликом десанта на Дрвар 25. маја 1944. Потом учествовао у успешним борбама против четника, а после у ослобођењу Београда, где су његови борци исказали чудесну храброст у уличном ратовању, и у пробоју Сремског фронта, као и у борбама за ослобођење Загреба, 9. маја 1945. на дан капитулације Немачке. Завршио Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви. Начелник војно-историјског института и уредник часописа „Војно дело“. Био командант Загребачке војне области у време хрватског националистичког „Маспока“ 1970-их. Командант последње велике војне параде на југословенским просторима, „Победа“ 9.маја 1975, поводом 30-годишљице победе над фаизмом и ослобођења Југославије. Рапорт је предао Маршалу Титу. Због присних веза са земљакињом Јованком Броз, Титовом супругом, био честа „мета“ разних политичких сплетки. Носилац Партизанске споменице1941. Генерал-пуковник ЈНА. Народни херој Југославије. Доживео распад СФРЈ и НАТО бомбардовање 1999.
Командант Двадесет осме (славонске) дивизије пуковник Вицко Антић Пепе (1912-1999).
Као петнаестогодишњак из Цриквенице дошао у Београд на браварски занат, где је радио шест година. Наредник у 129. Интернационалној бригади у Шпанији. Члан КПЈ од 1937. По паду Републике био у француским логорима, из којих бежи 1941. преко нацистичке Немачке за Југославију. Командант Псуњског партизанског одреда. Формирао и командовао хрватском дивизијом Корпуса Народне Одбране Југославије, која је учествовала у поратном хватању и уништавању убачених усташких група у Југославију. Завршио Војну академију „Фрунзе“ у Москви. Генерал-пуковник авијације ЈНА. Носилац Партизанске споменице 1941. Народни херој Југославије. Доживео распад СФРЈ. Умро у Београду у 87-ој години живота на пет дана пре почетка НАТО бомбардовања СР Југославије.
Командант Тридесет шесте (војвођанске) дивизије пуковник Душан Вуксановић (1909-1945).
Учитељ у Македонији и Срему. Резервни потпоручник Југословенске војске у Априлском рату. Избегава заробљавање после капитулације. Члан КПЈ од 1942. За време Београдске операције шеф мисије НОВЈ при штабу Црвене армије. Погинуо у 36. години живота, два месеца пре ослобођења Југославије. Пуковник ЈА. Народни херој Југославије.
Командант Двадесет прве (српске) дивизије пуковник Милоје Милојевић (1912-1984).
Завршио пешадијску подофицирску школу Војске Краљевине Југославије. Борац Прве пролетерске НОУ бригаде. Члан КПЈ од 1942. Истакао се у борбама са усташама и домобранима 1942. када је тешко рањен, због чега је међу првим борцима НОВЈ 6.септембра 1942. проглашен за народног хероја Југославије. Члан војне мисије Врховног штаба НОВЈ при савезничкој мисији за Блиски исток. Новембра 1943. креће за Каиро са аеродрома код Гламоча заједно са Лолом Рибаром. Лола гине а од исте бомбе Милојевић бива тешко рањен. Приликом трећег рањавања губи једно око. У бици за Београд води своју дивизију у борбама око Авале и самог споменика Незнаном јунаку, која опкољава и уништава око 20.000 Немаца, а касније заробљава 80 тенкова, 200 топова и преко 1500 моторних возила и преко 1100 немачких војника. Члан Председништва АВНОЈ-а. Завршио Вишу војну академију у Београду. Командант града Београда, па Прве армије ЈНА. После смене Александра Ранковића 1966. пензионисан. Носилац Партизанске споменице 1941.
Командант Четрнаестог (српског) корпуса генерал-мајор Радивоје Јовановић Брадоња (1918-2000).
Ваљевац, завршио Војну академију 1940. као артиљеријски потпоручник. После Априлског рата, из заробљеништва се вратио у родни крај и отишао у партизане од почетка устанка, јула месеца, где одмах постаје командант Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда, добијајући као краљевски официр, од сабораца партизана, надимак „Брадоња“ којим су означавали официре ЈВуО. Већ августа у Лајковцу његова чета уништава немачку посаду утврђену у железничкој станици. Септембра у Љигу чету опкољавају јаке немачке и квислиншке снаге, Радивоје бива рањен, али не напушта положај, и даље командује и спасава своју јединицу од уништења. За ове подвиге Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије га два пута похваљује. Члан КПЈ од августа 1941. Као већ заменик команданта Ужичког партизанског одреда бива најзаслужнији за откривање четничке завере против НОП-а у Србији. Са изузетним смислом за организацију и командовање, као потпоручник прави неупоредиво квалитетнији и ефикаснији план за одбрану Ужица него генералштабни мајори, потпуковници и пуковници за напад.
После одбране града, тиме и „Ужичке Републике“, 2. новембра руководи противнападом када четници доживљавају први озбиљнији војнички, али и политички пораз у Србији. Командант прве партизанске војне параде у Ужицу, 7. новембра 1941. поводом 24-годишњице Октобарске револуције, једине војне параде у јединој слободној територији усред поробљене Европе. У бици на Кадињачи, 29. новембра истиче се изузетном храброшћу, али и умешношћу вешто бирајући положај за дејство јединог партизанског топа кога Немци не онеспособљавају до краја битке. Командант Главног штаба НОП одреда Србије и члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Његов корпус први долази у додир са јединицама Црвене армије на Дунаву септембра 1944. А у београдској операцији води тешке борбе са Немцима у реону Авале. Бескрајно храбар, интелигентан, школован и ванредно војнички способан, није имао длаку на језику. Памти се да је 1945. говорио колегама генералима ЈА: „Ви сте глупи. Сремски фронт уопште није био потребан. Требали сте да идете около и избегнете жртве.“
У оквиру Друге армије ЈА, Брадоња и његов корпус учествују у ослобођењу Загреба 9. маја 1945. Био на Артиљеријској академији „Джержински“ у Москви. Командант одбране Београда, потом и артиљерије ЈНА. Завршио Вишу војну академију и био творац концепције ОНО (Опште-народне одбране) са посебним акцентом на Територијалну одбрану. Ово ће касније својатати поједини генерали, и што је још горе, у пракси је довести до апсурда, злоупотребљавајући је при разбијању СФРЈ у Словенији, Хрватској и БиХ. Генерал-потпуковник ЈНА и једини генерал у ЈНА са две завршене војне академије. Носилац Партизанске споменице 1941. Народни херој Југославије. Доживео распад СФРЈ и НАТО бомбардовање 1999.
Јединице Црвене армије, борци и њихови команданти су пресудно учествовали у ослобођењу Београда 1944. од Немаца, пре свега вишегодишњим искуством фронтовског и урбаног ратовања са Немцима, као и техничким капацитетима.
