Историчарка Љубинка Шкодрић, виша архивисткиња у Архиву Србије, пише о цензури у окупираној Србији у периоду од 1941. до 1944. године.

Према упутствима која су издата приликом немачког напада на Краљевину Југославију, по освајању земље било је потребно наставити објављивање новина, али под немачком цензуром, а као основни задатак цензуре означена је заштита немачких интереса и смиривање становништва.

Немачке власти су одмах на почетку окупације Србије увеле контролу и цензуру над свим штампаним материјалима, од новина и брошура до књига, за чије је издавање такође била потребна посебна дозвола.

Немачка контрола штампе била је готово апсолутна, а уз то изразито антисемитски и антикомунистички усмерена. Нико није могао обављати уредничку дужност ако претходно није био уписан у Српско новинарско друштво, које је приликом пријема чланова морало да примењује расистичка мерила.

За цензуру штампе био је задужен Еберхард Тангл, пре рата лектор на Београдском универзитету, а током окупације шеф цензуре Вермахта у чину капетана. Тангл је касније истицао као сопствени успех да ниједан новинар није страдао због цензуре, међутим, поред тога, било је саслушавања, забрањивања, корекција и издавања упутстава и инструкција за писање у штампи.

Ни излажење дозвољених штампаних гласила није протицало без проблема. Већ у јуну 1941. забрањене су београдске „Општинске новине“, пошто су у два наврата, у кратком временском року, објавиле чланке које је пре тога немачки цензор забранио.

Прећуткивање појединих, за новине у окупираној Србији, забрањених тема било је више него упадљиво. Реч је пре свега, о прогону српског становништва на територији Независне државе Хрватске. Иако је штампа свакодневно извештавала о великом броју избеглица у Србији, позивала на давање доприноса и помоћи за смештај и исхрану избеглог становништва, у највећем броју случајева прећуткивано је одакле је то становништво избегло, шта је преживело и како је доспело у Србију. На жалбу упућену из НДХ 1943. на писање „Новог времена“, немачке власти су одговориле да немачка цензура пази да „ниједна савезничка држава Осовине у било којој форми – директно или индиректно не буде нападнута“.

Лист „Обнова“ је напоредо са изразито колаборационистичком тенденцијом био један од ретких који је 1941, иако доста увијено, проговорио о Независној држави Хрватској и збивањима у њој, што се мора сматрати за успех њеног уредништва, пре свега Милана Јовановића Стоимировића, који је убрзо након тога напустио функцију уредника. Ипак, с друге стране, током његовог уређивања овог листа величани су успеси окупатора, а лист је остао упамћен и по заглављу Викториа – Немачка победа – победа Европе – Викториа!, које је укинуто након одласка Стоимировића. Следећи уредник „Обнове“ Станислав Краков оставио је сведочење да је сваки дан ишао на конференције у немачки Управни штаб, где је добијао инструкције шта треба да изађе и на који начин у следећем броју новина, чак и фотографије и број стубаца.

Иако је нацистичку контролу потпомагала додатна контрола колаборационистичких органа, немачка пропаганда је гајила неповерење према српским сарадницима, па и новинарима и уредницима, а трагове „московске пропаганде“ проналазила је и у водећем дневном листу „Ново време“. Чак су и антикомунистички чланци били тумачени у супротном смислу. У једном обавештајном извештају упућеном немачким властима написано је да Димитрије Љотић, вођа покрета Збор, указује на штетно дејство листа „Ново време“ напомињући да овај лист „важније догађаје политичке природе у Србији објављује ситним насловима, а крупним насловима и дебелим словима објављује стрељања комуниста“.

Вероватно је то био и разлог покретања зборашког листа „Наше борбе“, чији назив указује на узимање узора у литерарном стваралаштву Адолфа Хитлера. Извештавање овог листа било је много оштрије и експлицитније у односу на „Ново време“. „Нашу борбу“ је и домаћа управа оценила као неуспешан лист и он је престао да излази.

Велико незадовољство међу колаборационистичким круговима изазвало је и објављивање чланка „Црвене владике“ бившег министра Мирослава Спалајковића, којим је оштро критикована Српска православна црква јер избегава да осуди народноослободилачки покрет, и који је довео до додатног погоршања односа домаће управе са Црквом.

За разлику од француског случаја где је током окупације немачка цензура била релативно блага, а упркос постојања спискова књига које треба забранити, многим француским писцима, па и истакнутим припадницима левице попут Сартра, књиге су објављиване, а драме извођене, у Србији је цензура строго водила рачуна о књигама које је требало издати, као и о уклањању неких које су већ постојале. Такав принцип био је сличан окупационим мерама у Србији током Првог светског рата, када су одстрањиване све књиге које нису било по вољи аустроугарским властима.

Немачке окупационе власти саставиле су списак од неколико хиљада дела које су предлагале за забрану, а међу којима је било и много оних из домаће књижевности попут стваралаштва Милоша Црњанског, али и научни радови Владимира Ћоровића, као и 80 наслова разних часописа.

Већ у октобру 1941. наређено је да се прегледају школске библиотеке и из њих „одстране све књиге и часописи разорног и субверзивног карактера, с тим да се такве књиге и часописи имају чувати под печатом у Управи школе“. Углавном је реч била о књигама за које се сматрало да пропагирају комунизам.

Проблем су представљала и целокупна издања појединих издавачких кућа које су сумњичене за пропагирање комунизма. У случајевима хапшења, осумњичени за комунистичку делатност су посебно испитивани да ли су читали Нолитова, Минервина и Космосова издања, а нарочито књиге Максима Горког „Како се калио челик“ и „Мати“.

Теза да је српска омладина плански и срачунато преко књига трована комунизмом била је чест моменат у колаборационистичкој пропаганди. Напади су ишли тако далеко да су попримали карактер нескривене некултуре, па се тако у једном од објављених чланака у „Обнови“ позивало и на спаљивање књига.

Током 1942. у многим библиотекама, пре свега школа, радило се на спровођењу наредбе о уклањању „неподобних“ књига. Међу таква дела била су убројана, осим оних са комунистичком оријентацијом, и она јеврејских аутора или непријатељске садржине према немачком Рајху. Међутим, за такав посао често је недостајао критеријум и мерило, па су поједини просветни органи претеривали у погледу забрана. Најдрастичнији поступак је био у Ужицу, где су, вероватно заплашене након устанка, окружне власти у фебруару 1942. спалиле све књиге за које се сматрало да су „сумњивог“ садржаја.

Непожељне књиге уклањале су се и у библиотекама и установама високог школства. Из библиотеке Правног факултета издвојено је око 700 књига јеврејских аутора и преко 400 оних за које се сматрало да су непријатељске садржине. У овом случају књиге су сачуване, пошто су држане закључане у посебном орману. С друге стране, поједине катедре, као што је то био случај семинара за општу историју, отежавале су и успоравале издвајање књига правдајући се пречим пословима, као и недостатком радне снаге.

За ове потребе у Универзитетској библиотеци било је формирано посебно одељење „нежељених књига“ у које су оне издвајане заједно са картотеком и осталим подацима. На сачуваном попису књига овог одељења између осталих нашла су се и дела: Драгише Лапчевића, Мирослава Крлеже, Станислава Винавера, Карла Кауцког, Велибора Глигорића и осталих за окупационе власти непожељних аутора.

Објављена је и „Уредба о прегледу књига“, којом је „у циљу заштите националног духа“ одређен преглед и стављање ван промета свих уџбеника, помоћних, научних књига и књижевних дела која могу „неповољно утицати на национално и морално васпитање српске омладине и народа“.

Формирана је Комисија за преглед и забрану књига, која је следила у своме раду немачки предлог за забрану, али је изнела став да поједина дела са тог списка не треба забранити, нарочито када је у питању стваралаштво Десанке Максимовић, Милоша Ђурића, Ромена Ролана, Анатола Франса. На списку Комисије нашла су се углавном дела комунистичких и јеврејских аутора, али је међу њима било и дела Васиља Поповића, Виктора Новака, Драгољуба Јовановића, Мирослава Крлеже, као и професора Слободана Јовановића, председника југословенске владе у емиграцији.

Истовремено у штампи се појављује тврдња како се у окупираном српском друштву јако много чита. Истицана је и велика продаја књига, а као најтраженија наводила су се између осталих и дела Стевана Јаковљевића и Глигорија Божовића, док су окупациони органи као две најпродаваније књиге наводили „Српску трилогију“ и Његошева дела. Посебно је истицано како се на селу много чита и уопште тражи занимљива књига, па је чак лансиран и нови појам, да су се појавили „сељаци-библиофили“. У окупираној Србији заиста се доста читало. Био је то један од ретких начина разоноде и проналажења уточишта у тешким ратним временима. Такву појаву приметио је директор Мушке реалне гимназије у Шапцу и међу својим ученицима, закључивши да велики број ученика чита све што може да пронађе „и у томе читању тражи и налази прибежиште и заборав од тешке и грубе стварности“.

Једно од капиталних дела које је објављено 1942. у окупираној Србији представља и монографија Милана Кашанина, дугогодишњег управника Музеја кнеза Павла „Два века српског сликарства“. За објављивање овога дела везан је и један помало ироничан моменат. Наиме, већ одштампано издање књиге забранила је немачка цензура. Повод за забрану представљао је предговор који је написао министар просвете Велибор Јонић. Према сећању Данила Медаковића, био је то млак предговор у коме је вероватно цензору засметало место где Јонић истиче вековну способност српског народа да упркос ратовима и окупацијама ипак духовно ствара и да тако побеђује силе мрака. „Ваљда је опрезни Немац препознао у тој реченици садашње стање у Србији и забранио је предговор. Било је готово невероватно да је један чиновник окупацијског апарата довољно моћан да заустави продају већ одштампане књиге и да нареди да господин министар напише или измени свој иначе сасвим безазлени предговор“.

Најуспелији издавачки подухват Српске књижевне задруге у окупираној Србији било је објављивање дела Борисава Станковића. У овом случају Задруга је, да би помогла Борину породицу и надокнадила штампарски дуг, преузела туђе издање, а посебно је доплатила за ауторска права за издавање „Нечисте крви“. Занимљива је чињеница да је од припремљеног комплета Бориних дела, Задруга откупила седам од постојећих осам књига. Последња књига из комплета била је дело „Под окупацијом“, док је из седме књиге избачен један унети фрагменат из овог дела. Избацивањем Бориног описа окупације у Првом светском рату хтело се избећи поређење, посебно с обзиром на критику која је у овом делу изнета према онима који су се користили и профитирали у ратном времену, а сигурно се није хтело подсетити ни на чињеницу пролазности окупације и сећање како је она у Првом светском рату окончана.

Осим цензуре немачких окупационих органа, постојала је или се покушавало да се спроведе и цензура домаћих, колаборационистичких власти, тако да су постојале две инстанце цензуре чије се тежње нису увек потпуно поклапале. Под надзираним околностима морала су се пажљиво бирати дела која ће се издавати. Она су морала одговарати како колаборационистичким критеријумима, тако и критеријумима немачког надзора. Тако су домаће власти у августу 1942. изразиле неслагање са избором Српске књижевне задруге да објави „Село“ Стојана Новаковића, али и Шекспирову „Богојављенска ноћ“ и „Сан летње ноћи“.

Осим као вид помоћи писцима, издавање књига омогућило је делу становништва да у тешким временима пронађе утеху и прибежиште у свету литературе, чак и када је тај свет био пажљиво пробран и одређен.

Занимљив је податак да су у Београду под окупацијом илегално одштампане и растуране три књиге Исидоре Секулић “Аналитички тренуци и теме“ без датума и ознаке штампарије.

(Данас)

Ознаке: Архив србије, Други светски рат, нацисти, цензура