Црногорски књаз је добио обавештење да се спрема атентат на њега и од једне веома сумњиве личности, некога Милоша Живковића, Србина из Лике, који се представљао као новинар и често боравио на Цетињу и у Београду. Живковић је обавестио црногорског министра унутрашњих послова Јована Пламенца да се у Београду води кампања против књаза Николе и да се „она диригује са веома високог мјеста“. Притом је указао да постоји могућност освете због процеса у Колашину и истакао да „никада живот господара није био у већој опасности него сада“.

Књаз Никола није проверавао истинитост ових информација ни изворе из којих су потицале. Он је, заиста, био узнемирен, јер је сумњао да ће „оружје против њега“ подићи најекстремнији Црногорци који су живели у Србији. Зато је позвао новог српског посланика на Цетињу Тодора Петковића и ултимативно му саопштио да црногорски емигранти морају да буду протерани из Србије.

Тон којим је књаз то изговорио зачудио је српског посланика. Он је у депеши свом министарству дословце пренео овај разговор. Књаз је повишеним тоном рекао: „Звао сам Вас да Вам кажем да вако даље не може ићи. Или Пашић или емигранти из Србије. Тамо су се распртили они галиоти (зликовци) те сваког хватају и буне противу мене“.

Петковић је сматрао да је Никола, помињући на овај начин председника српске владе, прекршио дипломатске норме понашања, мешајући се у унутрашњу политику Србије. Саопштио је црногорском министарству иностраних послова да ће тражити од своје владе да га у знак протеста повуче са Цетиња.

У цео случај се, међутим, умешао руски посланик Дјаченко. Он је на веома одмерен начин саопштио књазу Николи да је руска влада захтевала од њега да утиче на смиривање тензија између Београда и Цетиња, а пошто није успео у томе, он ће се повући са Цетиња када и српски посланик.

То је у спору између две српске државе била кап која је прелила чашу. Црногорска власт би се, можда, помирила са одласком српског посланика, али тако нешто није могла допустити кад је био у питању руски дипломатски представник, поготово у тренутку када је Русија почела да испоручује значајну војну и новчану помоћ Црној Гори.

Ризичну ситуацију најбоље је уочио тадашњи црногорски министар војске бригадир Митар Мартиновић. Пошто је у то време сматран за „стуб режима“, Мартиновић је веома отворено и енергично саопштио Николи да се политика према Србији мора променити и да се мора „ићи на попуштање“. Под његовим утицајем, књаз је постао мекши према Београду, нарочито у погледу захтева да се црногорски емигранти протерају из Србије. Више није тражио да се сви протерају, него само њих 25. Направљен је списак и послат у Београд.

У српској влади је нађено компромисно решење – уместо 25, биће протерано само пет црногорских емиграната, међу њима и двојица најпознатијих – Марко Даковић и Јован Ђоновић. Полиција је, по налогу владе, поступила веома пажљиво према онима који су предвиђени за протеривање и они нису полицијски спроведени на границу него су замољени да то сами учине, како би на тај начин, како им је речено, допринели побољшању односа са њиховом „ужом отаџбином“. У овом мучном послу, који је морала да обави београдска полиција, добијена је помоћ од руског посланства. Свој петорици протераних издати су пасоши Русије, тако да су они напустили Србију као обични путници и упутили се у Петроград, Њујорк, Беч и Солун.

Влада је мислила да је на овај начин најмудрије поступила. Мишљење владе, међутим, није делила већина у српској јавности, поготово не опозиционе странке. Реаговање појединих политичких кругова било је веома жестоко. Посланик Српске социјалистичке странке Триша Кацлеровић поднео је Народној скупштини интерпелацију у којој је рекао да је влада учинила грубу грешку, јер је протерала црногорске омладинце „као праве вагабунде, само зато што нису хтели да сносе солидарну одговорност са оном бестидном политиком књаза Николе и његових перјаника који воде Црну Гору у амбис“. На оштре Кацлеровићеве речи морао је да одговори председник владе Пашић, речима: „да су протеривање црногорских емиграната захтевали интереси српског народа и пријатељски односи Србије и Црне Горе“.

Протеривањем црногорских омладинаца стављена је тачка на мучну политичку ситуацију коју је изазвао „Колашински процес“. Књаз Никола је био задовољан када је добио вест из Београда да су омладинци протерани, али тог тренутка није био свестан какве ће то последице имати по њега и његов режим. То је најбоље уочио црногорски историчар Новица Ракочевић:

„Пресудом у Колашину и стријељањем петорице окривљених, књаз Никола је постигао супротан ефекат. Тиме је починио грешку драстичнију од оне у бомбашкој афери. Очигледно је било да се он више не може снаћи у политици. Он није могао, а понекад није ни хтио, да схвати нове процесе који су настајали у Црној Гори на почетку вијека, зато није могао ни да мијења свој стари начин владања. Грчевито настојећи да се сачува аутократски начин управе, поткопавао је темеље не само своме аутократском режиму него и својој династији“.

Мада се из историјске грађе не може тачно утврдити каква је била улога Секуле Дрљевића у „Колашинском процесу“ и свему ономе што се у вези с тим дешавало у Црној Гори, може се претпоставити да он није остао политички неозлеђен, јер га четири године касније видимо као посланика – опозиционара у црногорској Народној скупштини.

(Вечерње новости)

Ознаке: никола Петровић, Русија, Секула Дрљевић, Црна Гора